Просветни гласник

НАУЕА И НАСТАВА

69

нија О/Тдика њена, кад обрнуто од једначина својих диФеренцијалних, подазећи, ириступа тумачењу свих појава, идеитиФикујући појаве са интегралима, која се особина н>ена назива дедуктивним извођењем, за разлику од метода индуктивног, којим се. сдужи експериментадна физика и који је применљив на проматрање изолованих појава. Ради разумевања овога, навешћу један пример. Узмимо појаву лика код сопива. Све што експериментална Физика може да да, и што је дала катоптрика своди се на ово: светлост је з г зрок дику, сочиво ломи зраке, који долазе од предмета, између упадног и предомног угла постоји Декартов закон, индекс предамања; зна се однос између величине лика и предмета. За математичку Физику све нађене особиие проматране појаве лика, своде се на узрок светлости и задатак је њен протумачити шта је то светлост. Уз податке добивене проматрањем лика, долазе и многобројни иодатци из других проматрања појава светлости. Ова проматрања експерименталне Физике в])гае се индуктивним путем. На основу свега створена је теорија о светлости: да је светлост извесна врста кретања етра. Примењен принцип Механички на кретања етра, као узрока светлости, тумачи све могуће парцијадне нађене појаве светлости: ираводинијно кретање и предамање, кугластим таласима етерске средине, индекс нреламања различитим брзинама простирања светлости у неједнаким срединама [ваздух и сочиво], н све друге појединости. Очевидно је да је овакво тумачење обрнуто индуктивном исиитивању и назива се дедуктивним. На први иогдед могу изгледати разноврсне Физичке иојаве из разних домена да немају заједничких узрока на пр. дијатермадност, прозрачност, спровођење звука и дијелектричне материје. Кад се свака од њих преко теорије и физичким сидама на које се односе, сведу на основе механике, онда се види да све те појаве имају .један исти узрок, једног су истог иорекла, и да њихове квадитативне разлике долазе од чулног нашег проматрања. То што рекосмо за споменуте појаве, вреди и за многе друге на пр. апсорпција топдоте, ФОСФоресценција светдости резонанса код звука и индукција код едектрицитета, појаве су у основи исте; интерФеренција код тонлоте, светлости и звука једнака је са Херцовим треперењима и Гајздеровим цевима и тн. Ово нам показује да експериментадна Физика доводи до парцијадних закона, до нечега што је везано са једном специјалном појавом, а експликовање тих закона врши математичка Физика. Мисао о јединству сила, која је уодена проматрањем иојава, научно је разрађена у математичкој физици. Из показаног јасно је да закони експериментадне Физике [Кеидеров закон, Маријотов закон, закон шеталице и т. д.], само су апроксимативни с тога што се из једне појаве проматране није у стању никад тачно водити рачуна о свима узроцима саме појаве. Другим речима оно, што се у експериментадној физици зову закони,