Просветни гласник
68
ш осветни гласн2к
писии су од уиотребљених јединица, којима се мере време, дужина и маса. Едеменат материје замењује се масом и он игра највећу удогу у теоријама физичким . За разлинна кретања, као и остаде Физичке појаве, светлост, топдоту и т. д. морају се стварати хипотезе о природи материје, погдавито ради разумевања како се узроци кретања [сиде] везују са материјадним тачкама односно тедима. На овај начин постаде су теорије о дејству сида на одстојању [гравитација центрадна сида], сиде, које су Функције одстојања [атрактивне, репудсивне], простирање сида кроз немерљиву медију [етар.], теорија вихора и т. д. Ма каква бида хипотеза о иачину нростирања извесне сиде, са једног едемента материјадног на други, узимади ми да је однос ведичине модекида према њиховом одстојању сразмера са одстојањима и ведичинама у пданетарном систему, ил.и апстраховади од сиде као узрока, свођењем пробдема на само кретање и изједначавади сиду са кретањем, све то и ако је у вези са многобро.јним Фактима експериментадне Физике, основи математичке Физике не трпе од тога. никаквих измена. III Из овога довде реченог Физичке појаве, које чулима схватамо и према чему нам се у раздичитим особинама јављају, све су у основи својој нарочита врста материјалнога кретања. Та кретања сматрана као решење диФеренцијалних једначина, које излази из Дадамберовог принципа нису ништа друго, него интеграли њихови. У посматраним појавама односно интегралима, показана је зависност, између готових елемената, које експериментатор мери, ади не и између оних, које за праве узроке дотичне појаве сматрамо, а који се надазе у мало час реченим односима, између времена, масе и дужине, што је обухваћено на основу принципа механике у вези са теоријом у једначинама математичке Физике. Интеграли, као решења диФеренцијадне какве једначине, а њих може бити врдо много, тумачења. су читаве групе појава у специјалним сдучајима, оних појава чији је заједнички узрок обухваћен диФеренцијадним једначинама. Општи интеграл био би представник генералисања, примењеног принцшта Даламберовог на читав низ појава; изведени партикударни интегради из њега, примењивали би се као тумачење на специјалне појаве. Ово нам такође идуструје раздику између експериментадне и математичке Физике. Прва посматра једну појаву, односно интеград партикуларни а и из овога што може испитати, изводи извесне законе; математичка Физика пак, подазећи од нојаве као интеграда извесног, пита се, које је диФеренцијалне једначине он решење и стоји ди та једначина у вези са принцииима механике. Из овога је јасна и ведика моћ генерализације математичке Физике, као и најваж-