Просветни гласник

84

ПРОСВКТНИ ГЛАСНИК

Сваки ученик, који нешто ново учи, им а у својој дужи читаву масу представа, којима се бове нридружују. Чак и најмањи упеник има велику множину предсгава, макар да нису увек тачно одвојене. Оно познаје родитеље, браћу и сестре, св >ј начин живота, своју собу, у к )јој станује, кућевно посуђе, своје играчке, своје место становања, дрвеће и цвеће, поље и диваду, сунце и месец, снег н кишу и т. д. Оно пма искуства о љубави роднтељској, о послушности својој, о награди и казни и т, д. Нове представе се пак у нашем- духу само так > сигурно стварају, ак > се с тим иредставама, које већ постоје, свежу п с љима до нзвесне мере стоие; ако се дакле аримв, доауне и аре/шаче (анерцепују) помоћу старнјих сдичних нредстава. Из тога сдедује захгев, да се нове арвдставе свезују са старим ранијим аредставама, ако хоћемо да их дух прими. У колико је већа сума иредстава и низова од представа у ученику, у толико му је дакше да ново разуме, у тодико је пажљивије и нримљивије у разради новог градива'. У ограничености суме јасних 'нредстава дежн код мдађих ученика тешкоћа анерцепције и према томе и цеде наставе. У ко.шко подробније учитељ уиозна круг представа својих учеиика, у тодико ће сигурније моћи на то да надовезује. У окретности, коју у овом показује, састоји се већим дедом цеда вештина његовога наставнога рада. Иравида, која се наводе особито у старијим педагошким уџбеницима, као: иди од бдижег к даљем, од познатог к непознатом, од дакшег к тежем, обазри се на духовно стање ученика и т, д. могу се нравидно осветдити тек овим, што је напред речено. — Тако исто се и очигледност наставе, у свима сдучајевима, где се не може ни сам предмет нити његова слика да изнесе, састоји у томе осврту и улуту на нредставе, којих већ има у духу ученикову. Ади, дете није увек свесно свога вдаститог круга представа. С тога учитељ мора у настави пре свега да изазове оне представе у свести ученика својих, на које треба нове да надовеже. И оне ће тада бити као руке, које се испруже, пригрде оно, што је ново, и чврсто га задрже. Пошто се ученици у тој ариареми морају нобудити, да сами кажу шта знају, то се ствара жива саморадња а с тиме иажња и духовиа заиетост, која се новећава још од одредбе циља, а тако исто и иравидно душевно раснодожење за пријем новога градива. Да се у овој нрипреми не издаже без избора све, што дете у опште зна; да се само оно изазива, што се заиста може употребити као помоћ за аперцеповања; да ваља избегавати свако ћаскање без ндана и сваку ненотребну ширину; и да учитељ у томе не сме да држи иредавање, већ само да ученике на иосао наведе и побуди, разуме се, нрема горе издоженоме, само но себи. У кодико је припрема краћа и погоднија, у тодико је боље. Када су тако дечје душе оспособљене за пријем иових нредстава, додази излагање новог градива. Оно мора, разуме се, ирема врсти нредмета, имати разнодике обдике. Бибдијске приче се иричају, црквена песма искаже иди прочита, нов начпн рада у нисменом рачунању се на табди пред дечјим очима развија, ново сдово се напише, фнзички експерименат се ■ изводп и т. д.

1 0 тога и елушаоци у дркви за време иродоведи иоетају лажљивији одмах, чим се додирну ствари, које еу њима позиате.