Просветни гласник

80

ЛРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

раде, па чак и свој вдастити суд о томе изрећи! Оно, што је научено, тчвршћује се на Једној широј основи и свезује се и упоређује с оним, што ученик већ има као свој духовни иметак. Хербарт назива овде описани рад наставни удубљивањем. а од тога раздикује размишљапе. Овим размишљањем ваља да се задобије оно, што је оиште и неоиходно и то номоћу улоређивања раније упознате грађе с оном грађом, која се обрађује. Уненик сам тражи у своме знанственом иметку сдичну иди противну грађу. — На коју се причу подсећате овом причом? — ЈКоје се изреке, које песме сећате при том? — Зашто вам се боље допада ово диде и рад његов, него ди оно ? Таквим уноређењем ученик додази преко сдунајнпх појединости до онога, што је заједничко и опште. Једва да је и потребно напоменути, да је овакав посао погодан са зредијим ученицима и да није могућан са сваким градивом. Ади да се под повољним окодностима може извршити веома пдодоносно, показује нам сваки разуман покушај у томе. Ако се оно, што се пронашдо, обухватн кратким изразом, то ће ученик дако да упамти оно, што је учио, и дако ће своје знање и да примени. 3. Тако смо дошди до треће радње у настави, до иримене. Тиме се не мисдн на примену обрађиванога иредмета, ако је н. пр. учено о ражи, не корист од ражи; већ се ту мисди на примену задобивенога убеђења иди извежбаност (готовост) у настави. С тога можемо овај ступањ наставнога рада назвати и вежбањем, при чему не треба, разумо се, мисдити на понављање речи но памћењу, иди на дата и имена, већ на примену онога што се научидо и разумедо, у новој вези. Да се н. пр. на основу јодног нданиметријског става реши каква задаћа, која се на њему заснива; да се кажу почетне речи какве етроФо неке научене лесме; да се изброје нритоке какве веће реке с одређених тачака гдедишта, н. нр. које нритоко има Рајна с Адпа, којо с Вогеза, а ко.је са Шварцвадда? и д. Друга врста иримене јесте самостадна израда задатака, ако се нова врста рачунања објаснида; израда признанице с новим одношајима у њој; образовање какве басне иди нриче према оним ученим, и томе сдично. Ади, пре свих ствари је неонходна аримена религијских или моралних истина на срце и живот учеников, те да се не добије утисак као да су божја реч и божји закон, божја обећања и претње за буди кога другога, а не за њих саме. Особито се у настави мора изнети оно, што чини морадну садржину, као нешто, што .је неопходно обавезно за свако дете. Као угдед може да нам посдужи оно објашњење три чдана веровања из катохизиса: верујем, да ме .је Бог створио, да за све имам њему да захвадим и да га хвадим; дајоИсус Христос Госпбд мој, који је спасао мене, изгубљена човека, те сам с тога његов и њему сдужим и т. д. На жадост, често неразумни учитељи потпуно изостављају ову примену на вдастито срце и живот у настави катехизиеа, те тако од катехизиса граде мртво градиво за утење. Како ова примена може да отвори очи људске, знамо из историјс о Давиду, када му се беше довикнудо: „Ти си тај човек!" У сваком сдучају ваља гдедати, да ученик ништа не учи, што би лежадо као мртво. знање у ковчегу његовога памћења, већ да се све у настави употреби и примени, иди да се на срцу и животу дечјем опроба и провежба.