Просветни гласник

274

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

као Ехетаппгово, Регт§-ово итд., којима се служио при изради ове својешколе. Морам одмах да констатујем, да су то заиста имена одличних стручаака н музичких теоретичара, али да се од љих, на жалост, у Г. Мирковићевом уџбенику не опажа ни трага. Можда је томе узрок то, што г. Мирковић није умео иозајмљени материјал да посрби, те је његово дело испало и непедагошко, нелогично и неистинито, а језик у њему није ни најмање онакав,. какав треба да је у уџбенику за средње школе. Кад наставник није у стању да се нзјасни јасно и тачно, шта је онда остало за ђака. Да бих ово по^ тврдио што сам рекао изложићу мане и недостатке ове Школе од почетка. па до краја. Г. Мирковић у својој школи лочиње са тоном. Тако се може почети у уџбенику за какву стручну школу, или средњу школу у страним државама, где деца из основне школе донесу основир знања из музике. По доме мишљењу најлриродније је на првом месту изложити, да се музика дели на, вокалну и инструменталну. Чак не би згорег било, при овој подели музике, дотаћи се и историје и нагласити како је вокална музика старија, да је човек лрво певао, па тек доп;није иронршао инструмент (справу) и свирао, и т. сл.; да како све то у најкраћим цртама, а у циљу, да се учнни предмет деци што занимљивији и да се пробуди интересовање, нарочито при првим сувопарним теориским предавањпма, док се не лочне певати. После једног таквог увода дошло бн на ред, да се говори и о тону. Оно што је г. Мирковић у својој школи написао о тону ја не разумем. Г. Мирковнћ је лојам „глас," који у певању не значн ништа друго до човечји орган, помешао са појмом звук или шум. Услед тога је и деФнницпја; „Тачно одређена висина гласа у песмн зове се тон" — у школи г. Мирковнћа накарадна н не значн ништа. Молнм вас, шта све неће дете себн да замнсли код овакве деФиниције. Зар та дефиннција не знгчи: да је оно тон, кад имамо тачно одређену висину до које достиже један тлас (дечји, човечји) у песми. Али ако под речју глас схватнмо онај појам, који деца из основне школе донесу, а то је, да су гласовн саставни деловн слогова, п да су и сугласници гласовн, како ли тек онда изгледа апсурдна горња деФиниција. Зар није природније и краће рећи: Све што увом чујемо то је звук пли шум. Звук коме је тачно одређена висина или дубина зове се тон. Ову деФиницију, шта је тон, могу шта више сама деца створихи, ако им се експериментпма покаже звук и тон. После тона у школи Г. Мирковића долазе ноте. Г. Мирковић хоће ту да се послужи компарацијом за писање гласова и тонова, па не уме. Он каже: знацима за лисање можемо да напишемо сваку реч, коју чујемо, исто тако можбхмо, да забележимо и тонове... Зар није много јасније рећи: Писмени знаци за гласове јесу слова, а писмени знаци за тонове јесу ноте. (Шта ће му речи?) Г. Мирковић говорећн о трајању нота, вели: „тон, који се пева за оно време док се изброји до четири , пише се овако О- Ово Ј е СК Р 03 погрешно речено. Одакле треба избројити до 4? Од 100 па натраг или од 1 па у напред? Претпоставимо чак да се то разуме по себи, да се броји од један до четири, онда падамо опет у грешку, јер значндацела нота има три дела X—2—3—4; ~Г " " међу тим цела нота има четири дела, четири четвртине у себн, и траје док се избројиј 1—2—3—4— па све до 1 где би опет почела друга нота. Много ~Г Т з " је разумљивије рећи деци док се учине четнри корака или док се изброји 1. 2, 3, 4. Тако исто, није добро код лоловине ноте речено до два.