Просветни гласник

292

просвктнн гласник

преведу, није довољно превести их као и друге Фразе; треба их, напротив, лзменити, допунити речима којих нема у Француском оригиналу, а које дају већу природност и течност Фрази, треба их управо не само превести него преводом протумачити. То нреводилац није увек учинио, као што. уопште није свој превод учанио течним. Нримери за све то: на сгр. 26 рукодиеа („Ади ове оиасности..."), стр. 27 („С тога не бојмо се,.."), 28. (анегдота о Сувестру), 31. („Не дресира се..."), 34 (кра.ј цитата из С. М. Жирардена', 36 (у цитату из Спенсера: „Одлучује се..."), 44 („Све науке... су по ирироди освајачи..."), итд. Понављам што сам у ранијем реФерату рекао да преводилац, колнко сам прегледао, није учинио ни једну погрешку у смислу. 18. јануара 1905. год. Београд. Главном росветном Савету одан. Павле ПоповиК РеФерат г. Јована Миодраговића глаеи : Г<лавном Просветном Савету .Тош 15 јула пр. г. Просветнн Савет упутио мије поново превод г. Р. Огњановића „Теоријска и ирактична педагогнја од г. Компејре-а, те да га прегледам и Савету реФерујем о томе, да ли га је преводнлац поправио по нримедбама учињеним ириликом ирвог прегледања. Тада ја нисам био у меету и превод ме .је сачекао док се, после распуста школског, ни -ам вратио. По повратку одмах био сам отерећен редовних нословима школским те -ннсам доспевао, да тако велико дело поново разгледам пажљиво нрвих дана по доласку. Али сам то учинио одмах чим су ти послови мимоишлн. 'Гако сам дело разгледао још ире иочетка ситембра и упутио га другоч реФсренту г. II. Поповићу, у намери да га и он ирегледа, па да иоднееемо заједнички реФерат. Пакако је одтогадоба нрошловишеод четири месецааг. Поповоћ упитан о овоме пре кратког времена, изјавио ми је, да „апсолутно нема кад да дело прегледа," то сал се одлучио, да поднесем овај свој засебан реФерат. 11ри поновном прегледу нашао сам, да је нреводи.1ац исправио све . крушшјо грешке изнесене му у реФератима нашим. Исто тако дотеривао је и она места, ко.ја је ваљало у онште исказати лепше срдски н тиме је превод много добио. Алн не могу тајити, да би превод још више добио кад би га барем пред само штампање нропустио кроз руке какав добар нознавалац напгега књшкевног језива као што је г. Поповнћ, од којега сам ја и очекивао да ово учини. У свомо првом рефорату ја сам казао, да бн се пожелело, да преводилац оне нартије које имају националнн карактер, те су у Фраицуза друго.јаче, ие само цреведе него и ареради. То би неоспорко било корисније за наше нрилике и читаоце, ко.јих се мање тиче како Французи раде а више како они треба да раде. Но преводилац се нашао непозваи за ово. Он се нобојао да те одељке не исввари и задовољио се ткме, да наши учитељи

1 »(Човек треба) да није сметеи и несиретан већдаје окретан и умешан, ...да у жиноту не мора имати ј.еднако уза се момка п звонце." Да ова носледња реченица буде и у сриском разумљива и ириродна, требало ју је овако изразити: »да не мора имати момка којн Ае га иослушатп и зеонце којим Ие момка дозватн."