Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВ А

433

датку и значају таквих збирака ире, но што опишемо ледагошки музеј, чије смо име истакли као натпис за овај састав. Значај педагошких музеја претпоставља значај очигдодних средстава уопшто. Пре то лик о и толико векова сва се настава у свима школама сводила на речи. Мислило се, да ако ученик научи речи, да ће научити и значење њихово, т. ј. да ће сазнати и ствари, које те речи представљају. Ова рђава метода у наставе стајала је у вези са самом научном методом у појединим наукама. Историја, као наука, стајалаје врло рђаво. То већ доказује онда чувена књига 81ег(1апиз-а (1506 до 1556; право му је имо било Филипсон), под насловом, „Историја четирју светских дарстава (Вавилон, Персија, Македонија, Римско царство)". Историја је била управо сувопарно хронолошко набрајање, које се увек почињало од створења света и вазда ослањало на класичне списе, чији се садржај нримао од речи до речи као истинит, без икакве критике или научног историског испитивања у данашњем смислу. Исто је тако стајало и с геограФијом у то време. Све се знање и овде црпло из класичних списа, чијим писцима, као што свак зна, није ни била позната цела земља и који су у ту науку, као и у историју и јестаственицу, унели безброј погрешака и Фабула. Јестаетвеница је још понајгоре етајала све до 17. века, до Франциска Бакона ЈВеруламског (1561—1626). Цело то рђаво стање долазило је нросто отуда, што су научницп све научно знање црпли из старих класичних писаца без икаквог исиитивања, да ли су поједина Факта истинита или лажна и Фабулозна, што се нису упуштали у праве изворе, н. н. код јестаственице у саму ирироду, у само биље, животиње и минорале. Они су све то проучавали у соби и више водили рачуна о томе, на ком је шта месту у ком писцу, него ли о стварима, које та места описују. Поменути Бакон први је устао против слепог усвајања свега, што се сачувало у старих писаца, нарочито у Аристотела. Он је тражио, да природњак иде у саму природу, даје сам посматра, испитује, критикује, а не да се у соби бави о природи читањем старих писаца. Тиме је он изазвао преображај природних и других наука, и постао творац савремено научне мотоде. У то време историја сасвим није ни била наставни предмет у основној и средњој школи; она се учила само на универзитету, а како се морала учити геограФија и јестаственица у тим школама, није тешко замислити. Све се сводило на речи. Ученик и наставник имали су само књигу и то је било све. Слика, модела, предмета т иа!ига и изласка у саму природу тада сасвим није ни било, нити се схватала вродност тих очигледних сродстава, како данас кажемо. Еоменски (1592—1671) био је први, који је устао против те школске наставе. Што је Бакон био за научну методу, то је он био за педагошку. Као и онај у науци, тако је овај у дидактици творац иросветни гласник, i. књ., 4. св., 1905. 29