Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

457

састоји се готово само у једном арикуаљању могуКних реакција, које се добијају код куће, у школи, или за време прииреме за практични живот, Задатак је учитеља да пази на то, како се врши продес тога прикупљања, Кад је то тако, онда ћу одмах да истакнем општи приндип, који лежи у осиови целога процеса придобијања, и који одређује сву делателност учитеља. Он гласи: Свака задобивена реакција обично је или сложенија Форма прирођене, или заступница тој прирођено.ј реакцији, коју је дотични предмет првобитно имао тенденциозно да изазове. Вештина учитеља састоји се у томе, да изазове реакцију која замењује, или сложенију Форму реакције, и за успехе у тој вештини тражи се симпатичко познанство са урођеним наклоностима према извесним реакцијама. Ако у детета не би било прирођених реакција, онда учитељ не би могао наћи никакву тачку ослонца, да би могао упутити његову пажњу и утицати на његово делање. Слично енглеској пословици: „може се коњ довести до воде, али није могуће приморати га да пије," може се и ђак довести у школу, али не може се наморати да учи оно, што ми желимо да му овде кажемо, ако се претходно не изазове у њему самом воља за то, помоћу нечега, што ће пробудити прирођеие реакције. Први корак мора учинити само дете. Оно мора учинити што било за то, да би ви могли да му пружите своју полугу, без обзира на то, да ли је оно што.једете урадило добро или ружно. Чак и ружна реакција боља је него никаква, по Томе што се она може свезати с таквим последицама, које ће га наморати да увиди да је његов поступак био рђав. На против, представите себи такво безживотно дете, које ни мало не реагира на прве покушаје учитеља, па ми онда кажите, како ће се учинити први корак у његовом васпитању ? Да би то апстрактно расуђивање боље објаенио, да узмем један случај из стварног живота. Мало дете желе научити добрим манирима. У детета је урођена склоност да хвата рукама све што изазива његову радозналост, да крије своје руке кад га по њима ударе, и да плаче; сем тога, оно је склоно осмејкивати се, кад се с њиме ласкаво разговара, и да копира (имитира) покрете других. Замислите да ви стојите нред таким дететом и да држиге какву нову играчку, коју сте намерни да му поклоните. Спазити играчку и покушати да је дохвати — то ћо оно учинити у једном истом моменту. Ви га полако ударате по руци, оно је крије и плаче. После опет држите пред њим играчку и осмејкујући се, реците му: „де учтиво замоли ево овако", оно ће престати да плаче, копираће ваше покрете па наравно, добиће играчку, и биће веома радосно, — тиме је мали васнитни циљ постигнут. Дакле, за све случајеве, кад будете имали посла са