Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВЖОГ ПРООВЕТНОГ САВЕТА

517

нема у домашају његове околнне". Дакле, најпре „одбацити свако употребљавање итд." а у „крајњем случају" опет се тим одбаченим нослужити. Што може ма и у „крајњем случају послужитн", то се не одбацује, него се само поставља на право место. На 17 табаку рукониса и на 493 стр. исте свеске „Учитеља" у одељку под „2. Настава треба да корача од очигледности ка појму", стоји овако: „Сличним начином поредећи пределе шумовите и голе о значају и важности шума, поредећи земљу плодну и неплодну тушачићемо богаство и насељеност, напредак једнога места условљен је комуникацпјом и др. погодбама игд.". Свуда су наведене пншчеве и речи и интерпункција. Одмах после те реченице исказана је ова: „Све ове одлуке п размишљања лако је код деце извести, само је мало потребно њихову свест покренути, итд.". И овде не зна се управо шта писац мисли, да ли ће учитељ код деце, пред децом, изводити одлуке и размишљања, или ће изазивати (развојно) да деца сама праве одлуке и размишљања. Д није истина ни то, даје „само мало потребно њихову свест покренути", него на против, врло је, много је, неонходно је, преко је потребно њихову свест па ма и мало покренути. На 19 табаку рукописа и на 495 стр. исте свеске Учитеља вели: „Најглавнији метод који влада у настави земљописа то је хеуристички метод по коме итд.", у одељку под „5. Настава треба да негује саморадњу код ученика" ; у последњем одељку пишчеве рукописне „Методике" у напису под „б. Наставнн поступак при обради једне методичке јединице", „Б. Синтеза" на 42 табаку, препоручује да се и у земљопису онако исто полази аналитично као и у читаљу с писањем, у познавању природе, у геометрији; а у споменутом одељку нод „IV. Распоред градива", на 11 табаку, вели да је аналитички поступак као „наопачка поступност од даљега ближем" напуштен. — „Најглавнији херуистички метод", „полазити у земљопису као и у читању с писањем" дакле аналитички, „аналитички поступак је наопачка поступност", таква збрка и недоследност долази, чини ми се, од непознавања разлика нзмеђу појединих метода, и између метода и облика н радња наставних. Али у „Методици" по Рушу има и других недоследности. Нпр. „циљ земљописне наставе није у томе да ушчува у памети поједина знања итд." на 12 табаку, а у напису под „4. Настава треба да се брине да оно знање које је ученик стекао пређе у вољу", на 18 табаку, велн се. „треба двоје: а) да задобивено знање постане стална својина н тековина ученику иа коју се може увек наслонити, б) да му то буде од користи и сада и у будуће". Занимљиво би било чути, како то могу „задобивена знања постати стална својина и тековина на коју се може увек наслонити, и да то буде од користи и сада и у будуће", а да се настава не постара, да се „ушчувају у памети поједина знања". Еад бих овако све погрешке ма и летимично споменуо, онда би овај роферат био толики, колика је и пишчева „Методика". Зато овде стајем. Нрема свему наведеном мишљења сам, да „Методику земљописне наставе у народној школи", коју је по Рушу и другам писцима израдпо г. Михаило М. Станојевић, учитељ из Београда, и коју је у рукопису поднео, треба заједно са његовом понудом одбити. Молим Главни Просветни Савет да верује у моја одлично поштовање. 15. априла 1903 год. у Београду. Милоје Влајцћ школ. надз. у иензији цросвбтни гласник , I. књ. 5. св., 1905. 35