Просветни гласник

566

просветнн гллешп;

Здрава деца радо се играју. по еамој природи својој. Васпитач нема тада толико потребе да постиче на игру, колико да се постара за нодесне играчке. Треба деди набавити песка, земље, свакојаких дрвзних трупчића, од којих ће она сама градити сваковрсне предмете. Дечје играчке треба да буду просте и погодне за разноврсне промене, јер при том послу машта има највећу улогу. У овом погдеду препоручују се: каменчићи за зидање, лутке за облачење и свлачење, животињске сдике, које могу деда разноврсно груписати. Најподесније су играчке, које развијају саморадњу детињу. Дете треба у један мах да се игра само једним предметом; не ваља га претоваривати играчкама, јер то протрпавање штетно утиче на децу. Мноштво модерних играчака не одговара иедагошким захтевима, јер их избацују на тржиште користољубиви Фабриканти. Покварене играчке не треба одмах замењивати новима, да би деца заводела своје играчке и с њима се радо бавнда." Дете ускоро жеди да се игра и с другом децом. Стога мора васпитач да му даде придике за то, ади добро да мотри на игру и на другове који судедују. Васпитач мора сузбијати све што би бидо штетно по здравље, живот и морад играча. Он мора назити да се деца одвише не забораве у игри, јер се у играма кашто произведу стања надик на пијанство, занос, екстазу, детиње се сиде кашто исцрпе у игри. Васпитач не треба да омета сдободу детиње игре, не треба много да заповеда у игри, већ да само води надзор, имајући увек пред очима циљ васпитања. Он може кашто да се поигра са децом, да би их постакнуо на игру, или научио неким новим играма, да би охрабрио мадодушне а сузбио сурово и страсно испољавање борачких нагона. Детиња психодогија захтева да и школа негује игре. Треба се иостарати да буде поступног предаза из доба игре у доба озбиљног учења. Покушавало се да се игра доведе у везу са наставом; Базедов је радио на томе да се настава удеси као игра. Противу тога правца изнесен је раздог, да шкода треба дете да научи раду, а не игри. И, доиста, код културних народа неопходна је погодба за опстанак: навикавање на озбиљан, истрајан рад, што треба у школи да се стече. Ну ипак треба наћи поступног прелаза од игре озбиљноме раду. У овом погдеду су депи успеси Фребелових забавишта, која пружају згодан предаз од сдободе првих година живота ка шкодској настави, помоћу педагошких занимања, пословања налик на игре. Еод ових занимања више се истиче циљ вежбања и поучно унућивање, и тим се разликују од слободне игре. И ако смо одбациди Фидантропистичке играчке и задуднице, школа треба ипак да води рачуна о детињој природи, коЈа је пуна смисла и осећања за игру. Настава би могда, у прво време, гдешто да има обе-

25 Е. МагИ§, Ап8сћаиип§8-Рвусћо1ој*1е, 1903. схр. 95. —