Просветни гласник

690

ПРОСВЕТНИ ГЛАСЕ11К

Г. Лозанић, као што је познато, супротно поменутом искуству налази, да треба у хемијеким уџбеницима одвојити општи део од посебног и шта више тврди, „да је погрешно другојаче радити." Пошто случајно Ја „другојаче радим," т. ј. у мојим предавааима не одвајам онако као г. Лозанић општи део хемије од посебног, то би значило дакле, да ја погрешно радим. Од таквог сасвим неоснованог укора дужност ми је да се браним, а то ми је у толико лакше, што расправљајући једно питаае, које је иначе за наставу* Хемије веома важно расправићу и јасно ће се видоти, да је мишљење г. Лозанића сасвим погрешно, и ако је до укора, да га онда у пуној мери заслужује онај, који другог укорава. У мојој полемици са г. Л.озанићем из 1896. и 1897. године, последњи мој одговор г. Лозанићу није хтео да прими тадашњи уредник „Иросветног Глаеника," у коме је листу та полемика вођена. Тадашњи Министар просвете г. Лндра ЂорђевиК забранио је тадашњем уреднику „Просветног Гласника," г. Љуб. М. ДавидовиКу да поменути мој одгонор прими. И с тога био сам приморан да штампам тај одговор у овдашњем „Дневном Дисту." У томе одговору између осталог изјавио сам и „да врло радо пристајем, да се позове један од признатих ауторитета, хемичара, који би разуме се био меродавнији и од г. Лозанића и од мене, и пристајем да сносим сву моралну па евентуално и материјалну штету, ако би се на тај начин доказало, дамоја оцена о Хемији г. Лозанића, није била праведна. То би био најкраћи и једини правилан пут, којим би се поменуто стварно питање могло решити. У исто доба одговорио би на тај начин једној дужности и према „Главном Просветном Савету," којимеје изволео одликовати тим поверењем, што ми је упутио Хемију г. Лозанића на реФеровање." Даље додао сам том приликом још и ово: „На жалост, мишљење наших стручњака у извесним приликама не сматра се даје меродавно, и стога једино било би потребио да се позове стручњак из иностранетва, ма да сам уверен, да би и наши незаинтересовани стручњаци могли лако да реше питања, која су изазвала полемику између г. Лозанића и мене." Тиме се у главном онда та наша полемика завршила и питање о подели Хемије на општи и посебни део остало је нерешено. Али то ми није сметало, да и даље радим онако, како сам се уверио, да је за наставу најбоље. Крајем прошле године у библиограФском месечном прегледу: „Сћептсће Хол ? 1Шег1," који издаје позната књижара (ји8<"ау Госк, 6. т. ћ. Н. у ДаЈпцигу, изашао је један веома интересантан чланак: „Прилог историји хемијских уџбеника " од В. Оствалда, који ми је и