Просветни гласник

X Р 0 Н И К А

691

дао повода, да поново покренем питање о поделл Хемије, јер је у томе чданку Оствалд расправљао то питање. Молим вас дакле, да ми допустите, да вам део тај Оствалдов чланак у преводу саопштим: „Пошто сам се," вели Оствалд, „учестано бавио израдом хемијских уџбеника, то кад год ми се укаже прилика, радо узимам у руке старија дела такве врсте, да видим како су гг. колеге у своје време савлађивали тешкоће, под чијим сам теретом и ја сам уздисао. То интересовање слично је оном, којим мајке узајамно посматрају своју децу и притом ма шта говориле друге, увек сматрају своје дете као најбоље и најлепше. Може изгледати да је неконзенквентно, али ипак смемо рећи, да је оно што се том приликом научи, на прво место скроиност у погледу свога сопственог делања. Кад погледамо колико много има заблуда и на делима оних људи, који су у своје време били први у својој струци и чије су идеје за деценије па и столећима одређивале појимање науке, онда увиђамо, да поред све материнске љубави и наша сопствена дела не чека друга судбина. У најбољем случају човек снажан и од утицаја остари, постане немоћан и мора да уступи место другом из новог поколења. То је судбина таквих сложених дела, супротно судбини, која је одређепа пионирским научним оригиналним радовима, који имају ту повластицу, да су вечито млади. Кад н. пр. у мислима пређемо Девијева електро-хемијска изучавања, која су га од објашњења појаве киселине и базе дејством галванске струје на привидно чисту воду, довела до проналаска алкали-метала, и кад видимо, да је она иста метода по којој је први смртан угледао калијум и натријум, и данас још технички најрационалнија за Фабричко добивање истих метала, онда иожемо још и данас да се радујемо томе проналаску онако исто, као што се и сам Деви радовао. Кад од таквих екскурзија по областима проналазака пређемо на систематски сређен уџбеник, онда нас обузимају сасвим други осећаји, па ма тај уџбеник написао и сам Лавоазије, реФорматор науке о горењу. Само неколико година стари.ји од Девијеве публикације, уџбеник Давоазија чини данас утисак сасвим застарелог дела и чудимо се, како је у оно доба могло дотле да дотера, да се сматра као свето писмо у новијој Хемији, ма да је пуно погрешака. Биће нам јасно откуд та супротност долази, сако ако пе сметнемо са ума различност садржине оба производа. Код публикација о проналасцима узима се као познато све знање и сви погледи тога доба и од свега тога помиње се само оно што је управо за тај специјадни случај потребно. Код уџбеника пак мора се напротив прикупити све, што се у то доба сматра да је тачно и ту има поред трајно тачног, што је можда засдуга лишчева, врдо много погрешнога, што није ње-