Просветни гласник

РАДЊА ГДАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВВТА

45

у издању Стајићевом наставља се онако исто као и у књижици пок. Марковића: „С овим речима остао је Милош у Србији и није хтео издати свој народ. Да је било среЛе, требало је да буду оваке све војводе " (курзив је мој). Ове су реченице, као што се види, накалемак политичких прилика; оне су сад излишне, нарочпто у издањима за децу. У осталом ако бисмо војводе, који су 1813. напустили Србију, сматрали за издајнике, тада би настало озбиљно питање: да ли их у том слутају треба уносити у оваке књиге и као узоре изучавати? У сличну погрешку пало је издање Стајићево. опет по „Животописима", и у томе, што код Карађорђа норед добрих страна набраја махне и аогрешке, докле код Милогаа само је реч о добрим странама. Ово помињем с тога, што се у предговору ове књижице каже: „за сваког сарадника на народном ослобођењу речено је објектавно све, што се могло наћи и прибрати из иодатака н другог градива." Моје Је мишљење да је у оваким књижицама излишно говорати у нарочитим одељцима о врлинама и махнама поједшшх јунака. Ово тим пре, што ће ученик уз ирипомоћ учитељеву све то видети из саме биографије, и што никад нисмо у стању изнети све врлине и махие једнога човека. Шта више, може се том приликом падати и у погрешку. Такав је случај и са „љутином" Карађорђевом, која је за његов рад и прилике пре можда била врлина но „махна". Овде се треба сетнти да су тако на особину Карађорђеву гледали они који су га изабрали за вођу у српском устанку. У вези с овим поменућу да ми се чине неумеснп и излишна и они дидактички закључци (опет позајмљени) којима се, као басне, завршују по.је дине биограФије. Ако дете, прочитавши узориту биограФију не осети само, да у њој има нешто велико и узвишено, чему треба тежити. узалуд му је то нарочито натурати. Да поменем после овога нека одступања у тексту. Земље у којима Срби живе, сем Србије, овако се ређају: Стара Србија, ЖаКедонија, Босна, Херцеговпна, Црна Гора итд. У издању Стајићевом умесно је додана МаИедонија, које нема код пок. Марковића, али је и у овом издању остало оно иеодређено итд.. чему у оваким књижицама нема места. Како су извесна одступања у издању Стајићевом скоро на силу извођена, види се из ових упоредннх примера: „Отац Петроније и мати му Марица били су у Бога сиромаси (животопис стр. 7.)" „Отац Петроније и мати му Марица били су аука сиротиња (издање Стајићево стр. 5.). „Дахије су по народу чиниле толико зла, да је Јаков знао да не може бити без боја (животоппс стр. 21.)." „Дахије су по народу чиниле толико зла, да је Јаков знао да не може ироКи без боја." (издање Стајићево стр. 21.). „Све што је записивао (прота Матија) издао је у књизи, што се зове „Мемоари", његов син Љуба Ненадовић (животоиис стр. 76.)." „Све што је прота Матија занисивао, издао је у књизи, његов син Љуба Ненадовнћ књшкевник што се зове „Мемоари", (издање Стајићево стр. 69). У издању Стајићевом мало је проширена биогра®ија Хајдук Вељкова једном анегдотом, која је била непотребна. Са разлогом је скраћена биографија Милосава Ђорђевића, а требало је тако учинити и са оиширном биогра•фијом Крсте Поповића. Као најбоља страна ове књижице јесу лепе слике