Просветни гласник

178

ПРОСВЕТНИ гллсник

ђивао. Тако може ревизор изнети учитељу потпуно методичко решавање задатака, ако с ученицима почне таЈ део наставе обрађивати и обдик њен утврђивати, те на тај начин учитељу практички показати, да је његов начин рада био непотпун и какав ваља да дође место њега. И у тој прилпди се може и деци рећи: „Тако ваља и од сада увек да решавате ове задатке!" — Или ревизор отпочне утврђивати какву песму у хору гледајући на добар нагдасак и оштру артикулацију. И из тога посла учитељ може увидети, како ваља да пази на добро изговарање и догички нагласак при излагању запамћенога градива. Таквих иригодних аоука може да буде за време цеде ревизије, а да деца, која мисде да су ревизије њих ради, а не учитеља ради, и не примете прави задатак њихов. Тако исто одобрено је, да ревизор у оно време, док се деца за себе занимају, н. пр. за време писмених састава, покаже учитељу погрешке, које није корегирао у дечјим свсскама за саставе и нисање по диктовању, илл ако му обрати пажњу на мрље у тим писанкама. Непосредне методичке упуте пак ваља учитељу увек тако саопштавати, како деци не би изгледали као упућивање; с тога се понајвећма то и врши по свршетку часова. Где пак буде потребно, да се с учитељем, због пренебрегавања дужности њеТове, проговори и која озбиљнија и тежа реч, то ваља да је увек пошто се пусте и деца и присутни управник школе, дакде само у присуству школског инспектора. Тада се морају одређено изнети како недостатци и погрешке у школи и пренебрегавања учитељева тако исто и начин и иравац, како да се ти недостатци уклоне. Озбиљан укор, који ће подсећати на носледице те немарљивости, ваља « довољно силине исказати, не скривајући нокуду, па ни своје незадовољство, ади ипак не у тону поруге и грдње. С учитељем, па макар и несавесним, не сме се поступати као с каквим школским распуштеним дераном. У томе посду мора ревизору увек пред очима лебдети као циљ укора поправка учитељева и напредак саме шкоде. Из тога сдедује само собом, да одвећ оштра покуда иди чак и увредљив облик понашања, који учитеља може огорчити, више штети ствари, којој ваља да сдужи, него што користи. И ако је пријатнији задатак ревизорев да нешто призна, него ди да куди, то ипак ваља и признање вршити обазриво. Оддучно ваља избегавати претерану похваду и похваду с много речи. И најмарљивији учитељ не врши ништа више до оно, што му је дужност да врши. С тога и свако признање ваља више да изражава радост, што је настава показада такав успех, него ди да је похвадница марљивости и извежбаности учитељеве. Ако но који учитељ, са свога успеха, по штогод и уобрази, што ће мадо њих моћи да сакрије, то се ревизор мора чувати, да то самодопадање не ојача својом нохвалом. Сваки надувени и уображени учитељ, који се сам себи допада, дадеко је од савршенства, ако већ није пао и у дудило. Овде је довољан прост и ;фаз задовољства. И пошто ни у једној школи није све подједнако добро, то неће бити од штете, ако се у таквим случајевима покаже прстом на сдаба места. — У похвали ревизор мора у свако доба да је обазрив, а засдужеио признање пак не ваља никад да прикрије.