Просветни гласник

НАУКА II НДСТАВА

179

То признање учитељ не заслужује у првом реду са успеха у настави, који је показан ревизијом, јер он зависи од врло многих погодаба. Овде се ствар више тиче обдарености учитељеве. И то не обдарености у опште, већ специјално учитељске обдарености, којајеод великог утидаја и по успех у настави. Од учитеља с добром обдареногаћу за наставни рад може се више тражити, него ли од учитеља, коме тешко иде, да извесно градиво разумљиво деди изложи и да им га омили. Понајвећма је с обдареношћу брзог и јасног схватања, добрим памћењем и сигурним суђењем везана и добра учитељска обдареност. Али није редак ни учит<љ, који је обдарен био као ђак, па је чак и плодан књижевник, док као учитељ нема дара, да се спусти к ученидима, те да их може јасно и просто учити. С друге пак стране бива и то, да учитељ, који је као ђак учитељске школе због недовољнс обдарености мало обећавао и изнео само добро сведочанство, у шкоди својој покаже добре резултате са своје наставничке обдарености и марљивости. Тиме је казана права тајна наставног успеха: то је марљивост у припремању за наставу, марљивост, која и најмањој ситници даје вредност њену, верност позиву, која не може да поднесе ни најмање пренебрегавање дужности своје, којој је од подједнаке важности како властито учитељево усавршавање тако и усавршавање свих ученика, која сваки час наставнога рада савесно и на корист испуни. Верност се може замислити само у вези с озбиљношћу живота, која ниче из убеђења, да смо овде само путници и странци, који теже вечном завичају своме. Верности има тамо, где учитељ за највећу част држи, да истраје у служби Бога служећи деци народа свога. То је оно, шта ваља бар да очекујемо од сваког учитеља, али то је и највише, што један учитељ може дати. Учитељ, који ради с преданошћу, учинио је вишо баш ако је и умеренији успех постигао, него ли учитељ, који више постигне са своје обдарености али без нарочитога напрезања; с тога онај први и заслужује топлије признање, него ли овај други. Даље, велика је разлика између подељене градске и неподељене сеоске школе, између таколе на имању каквог великог поседника, у којој се школују све сама надничарска деца — као што их има често у Померанији — и школе у каквом имућном селу, које има своје стално настањено становништво. У оваквим школама, као што је ова последња, ради се добро. Деца су у школи за време целог школског времена; учитељ има у васпитном утицају породице неоцењену помоћ; потребна наставна бредства, уџбеници, писанке итд. добављају се без тешкоћа, док у другим школама ни највреднији и најпреданији учитељ не може да образује децу у тој мери, како закоиске одредбе траже и како је могућно, кад су погодбе за то повољније, а то све због тога, што се и деца употребљавају за рад, а међутим им је домаће васпитање оскудно, што, даље, често прелазе из једне школе у другу и што су им родитељи сиромашни. А где чак, као код нас у селима, поетоји летња школа, у којима се часови за старију децу држе од 6—8 1 / 2 часова у јутру, ту је и најпреданијем учитељу стављена задаћа, коју је немогућно решити. Тада више и нису успеси меродавни за процењивање школе, до једино начин учитељева рада. Нису од мањег утицаја на оцењивање једне школе и тешкоће, које се јављају и ако се школа уредно походи.