Просветни гласник

128

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Господине потпредседниче, Молим вас да ме пред Главним Просветним Саветом извините за оводико задоцњење; скоро је година дана како мн је Савет изволео нослати на оцену „Немачке вежбанке" г. Влад. Малине. Добивши ваш акт о распусту прошле године, и знајући да ћу бити на путу до новембра месеца, ја сам замолио г.г. Димића и Поповића, моје кореФеренте, да без мене поднесу свој извештај. Из вашег акта од 20 априла ове године видео сам да је Савет и даље рачунао на мене, и да сам ја и нехотице ствар овако дуго задржао. Од тога дана до данас, посао ми није допустио да свој извештај пре поднесем. Мени су се „Немачке вежбанке" г. Малиие, колико сам стигао прегледати их, учиниле неподесне за намењени им циљ. Оне, и поред труда пишчевог да их учини практичним, и поред његове добре воље да их што вештије и тачније изради, нису оно што је писац хтео да буду. Ја ћу мане које сам у њима запазио побројати под бројевима I—IV, пропраћајући своје напомене примерима узетим са првих тридесет сграна „Немачке вежбанке," I део, друго поправљено издање. I. У књизи има стварних нетачности. — Такве су, на пример, ове. На првој и другој страни своје књиге, г. Малина, наводећи „она слова која гласе тачно као и српска слова," рачуна у њих и слова: д, и ф. Међутим, ти се гласови немачкога језика, у великом, одиосно у највеће.м броју случајева, изговарају друкчије но српски гласови који им одговарају. На пример у речима: @ађе, ђигф, гласови које бележе слова д и ( изговарају се у немачком много мекше, а глас ф много оштрије но у српском; сваки који уме немачки добро да изговара зна, на иример, како је велика разлика између немачкога изговора речи ћцгф, и српскога изговора: дурх. За глаг ! бележи сам г. Малина (али тек на страни 7, и то само за тај један глас) да је немачко ђ = српском кх. Тако је исто требало забележити и за друга два поменута гласа, у колико се они разликују од сличних српских. Ако г. Малина није хтео у почетку да обраћа пажњу ученпцима на те танчине, онда није требало помињати ни разлику између српског и немачког !; али кад је једном поменуо разлику код тога гласа, требало је да .је помене и код она друга два, нарочито кад је у натпису рекао: „слова која гласе тачно као и српска слова." — На страни 5 било је погрешно наводити за немачки дифтонг сш , као пршмер за српскога ђака, реч: Аустрија , коју огромна већина Срба изговара у четири слога: Ау -стрија (као што име Еауниц Срби изговарају Кау-ниц, реч кауција као ка-у-ција, и тако даље). У нашем језику само се у ономатопејама и усклицима („баубау," „вау-вау," „јау") ау изговара као дифтоиг . Примери као Аустрија могу само збунити ђака. — На страни 5 вели се да немачко ђ у почетку слога „гласи као слабо српско х." То је погрешно. Српско х је мукао сугласник, док је почетно немачко ђ суглаоник звЈчан (ако је т. ј. сугласник). Немачко ђ и српско х разликују се између себе скоро као гласови б ив; а о није слабо и. — На страни 6 стоји: „ј се пише у иочетку и у средини слога." Ја не могу да се опоменем ниједног елучаја у коме би се ј налазило у средини слога." — На истој страни вели се да се ј „у почетку основина слога изговара као српско с. " То је само у пола тачно; највећи део немачког народа, и то онај којн, по општем мишљењу, говори немачки најправилније, изговара ј у том положају као з. Мени је у толико мање разумљиво зашто г. Малина није тај изговор забележио, у :/ колико видим