Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ НРОСВЕТНОГ САВЕТА

129

да он даље (в. страну 4) прави разлику у изговору диФтонага аи (еи) и ех. Ту ррзлику, међутим, прави у изговору само онај део немачког народа који ]' у почетку речи изгова,ра као з. — Тако на страни 20 стоји : „В се изговара у туђим речима као в." За ово важи иста примедба која и у последњем случају; Немци у Царству изговарају о н у страним речима као ф: ЗЗегјс се чита као $егје. — На страни 12 вели се: „у облику Ј1е ђиЦе! уметнуто је е зарад лакшег изговора између основе ћи^ и наставка 1." Објашњеве које писац даје за присуство тога с ногрешно је; то еније уметнуто, но се сачувало. Иочетницима не треба све потанко објашњавати, али ђака треба још мање навикавати на погрегана објашњења. — На страни 8 вели се да је „у предмеццма тоег« Јег* е безгласно," а на страни 14 да се „у завршецима *пеп, =теп, »гег, е изговара својим гласом." И то је нетачно; у оба случаја е је мукло. II. Језик у књигама г. Малине језик је човека странца и човека ко.ји пма неправилан, тежак, безмало нејасан стил. Погрешке су од више врста. Г. Малина употребљује којипут речи неприкладно, с мало осећања за њихово право значење; хотећи, на пример, да каже: „израдио ио или ирема програму," он вели: „израдио у оквиру програма," што значи нешто сасвим друго; иошто неко може израдити уџбеник „у оквиру програма," а иротивно програму, — У мало пре наведеној реченици: „слова која гласе тачно као п српска," употребљена је реч: слова , место : гласови. Осим тога „слова" не гласе, но се читају. — Тако, хотећи да каже: „Особенп гласови немачког језика и њихово изговарање," он каже: Засебна слова немачког језика и њихово изговарање 1 " (страна 4) (где такође место читање вели изговарапе). — У г. Малине има погрешних облика. На страни 9 он вели: „Ученицп се пре свега уиознавају ..." — У њега има оваквих германизама или, ако се хоће, сувише књижевних реченица: „Изговарање тих самогласнпка иоказује на њихово иорекло" (стр. 4). Овде је, у осталом, правилније било рећи: указује, место: иоказује. Реченица је, осим тога, на свом месту у тексту, неразумљива; ђаку је немогуће разумети мисао која се њоме хтела рећи. Језик г. Малинин је, као што сам и горе рекао, најчеигће тешко разумљив, понегде готово неразумљив. Цравила која су се могла рећи кратко и јасно, у њега су највећим делом казана сувише опширно, замршено, и најапстрактнијом синтактичком Фразеологијом. На страни 16 вели се: „Бројевница један гласи као неименовани број, тј. кад не стоји као одредница уз именицу, у немачком сш§. Као именовани број, тј. као одредница именица мушкога или средњега рода гласи еш, а уз и.иеницу женскога рода етс." Све то могло се рећи овако: „Бројевница један, кад стоји сама за себе, гласи у немачком еш$>; кад стоји норед именице, она гласи ет за мушки и средњи род, ете за женски род." — На страни 11 вели се: „Придеви као имснски део ирирока слажу се са својим иодметом у роду, броју и иадежу. У срискомс језику мењају иридеви у томе случају арема иодметовом роду и броју свој облик, а у немач..оме језику задржавају увек свој ирвобитни облик без икакве иромене." Ово граматичко ггравило није могло бити невештије казано. Прва реченица: „Придеви као именски део ирирока итд." не само да је потпуно излишна и, у осталом, неодређена и нејасна, но, стављена овако на чело правила, она је и у опрецц с иоследњом. Ако је опште правило да се „поидеви као именски део прирока слажу са својим подметом," онда они не могу задржати „свој ирвобитни облик без икакве промене;" а ако свој облнк задржавају, онда се с подметом не могу слагати. Разуме се да .је г. Малина знао шта је хтео да каже, и да је хтео