Просветни гласник

130

111'ОСВЕТНИ ГЛАСНИК

да направи разлику између немачке и српске употребе; али је редакција иравила, благодарећи ирвој реченици, врло збуњена, и може да збуни и зрела читаоца, а камо ли ђака. Осим тога, „придеви као именски део прнрока" неправилно је српски казано; а „ирвобитни облак" (место „апсолугни," „независни") не значи ништа. Осии свега, ово правило које је овде речено са четрдесет речи, могло се и тачније и јасније и правилније рећи са једанаест, овако: „Придеви, кад су именски део прирока, остају у немачком језику неироменљиви." — Овакве или слитае напомене могу да се учине код већине правила у овој књизи. Говорећи о упитним реченицама, г. Малина каже (на страни 30): „ У уиитним реченицама, у којима се иитапе тиче ирирока или кога сиореднога реченичнога дела, меКе се глагол у личном облику, ако нема уиитних заманица или ирилога, иред иодмет; ако ли има уаитних заменица или ирилога, излазе ови иред глагол. и Из овакве редакције правила излази да упитне заменице и прилози у уиитним реченицама утичу на ред којим иду подмет и глагол, што, наравно, као што је и писац знао , не стоји. Редакција је тако невешта да две подударне чнњенице доводи у противност једну с другом. Требало је , и могло се рећи врло просто: „У упитним реченицама, глагол долази пред подмет. Упитне заменице и прилози, где их има, стављају се пред глагол." Осим тога, ред речи је у правилу рђав, као скоро увек код г. Малине; уметнуте реченице нису код г. Малине никад на свом месту, а понекад му је ред речи чисто немачки; „ако ли има упитних заменица и прилога, шлазе ови пред глагол," неће рећи нико ко уме српски да пише. Тако (на истој страни), место: „Спона се, као иу српском, слаже с подметом итд," г. Малина каже: „ Сиона слаже се као и у сриском с иодметом итд." Тако, на страни 9. има: „ Ученици се ире свега уиознавају с говором, слушапем, разбирањем, и иамћењем неиромењених чланака." Реченица стоји извесно место ове: „С говором се ученици упознају пре свега слушањем итд." (Узгред буди речено, реч „разбирање" је овде једва разумљива, а „непромењени чланци" не зна се шта треба да значп). Најзад има чисто неписмених реченица. На истој страни вели се: „ Сем тога се у овом одсеку иреводе иоједини чланци с немачкога језика на сриеки, а идуИега часа исти чланак у обратном иреводу ". Кад у првој иоловини реченице стоји: у овом одсеку, у другој неможе стајаги: идуКега часа!К томе, ако у другој ноловини реченице, као што је логично учинити, поновимо заједнички прирок нз прве, добијамо ову реченицу коју нико ко српски добро пише не би оставио неисправљену: „ а идуКега се часа исти чланак — иреводе — у обратном иреводу." Још једном, ретко је које нравило у овој књизи коме се не би могле чинити сличне примедбе. Г. Малина пише невешто српски, и пише невешто у опште. И једно је и друго у школској књизи нарочито незгодно. III. Књига је, даље, нсвешто и неирактично састављена и штамиана. У њој има излишних напомена. На страни 4, на пример, вели се: „Стицајем сугласника од наставака не мења се дужина самогласника; ннр. гф пф ег пф; јф |еде — ег ^ед*." Нашто та напомена у елементарној књизи? Недагошко би правило требало да буде да се у такву књигу уносе само она правила која ће ученика спречити да не погреши, само одступања од употребе (ибпз) па коју је ученик навикао; кад ученик зна да је Ц у пфп дуго, он ће то и изговарати дуго и у осталим облицима тога глагола; нарочито би правило било само онда умесно кад би то и у другим облицима постајало кратко. — Исто тако. нашто на страни 13 ово правило: „Кад се иза крахкога самогласника чује на крају речи само један сугласник, онда