Просветни гласник

334

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Каулманом из кога је изнео тако осакаћену десну руку, да више није био способан за во.јну сдужбу, сбог чега ,је и иступио из војске. Повукавшн се у миран грађански живот он узе у своје руке управу очинских имааа, која су лежала у Мархи. Та су имаља била Рекан, Кране и Гетин. Иосле очеве смрти наследио је јопг и вилика племићка добра у Пруској. Рохов ,је стално становао у Рекану, где је све слободно в;>еме посветио изучавању страних језика, ириродних наука и економије. Од директног утецаја ни тегово додније деловање биле су гладне године 1771. и 1772. Због дуготрајне суше настала је неродица и међу сељацима завлада велики глад. Рохов, који је се више пута занимао мишљу, на који начин, да се побољша положај сељака, овом приликом скренуо је сву своју пажњу на јадну судбину своје околине. У своме похвале достојном спису „Историја моје школе", Рохов исцрпно приповеда, како није жалио ни средства ни начина. само да номогне својим несрећним земљацима. Али његово пожртвоваае разбило се о нразноверицу и незнање необрааоване светине. Рохов је лако увидео, да цела несрећа долази због недовољне наставе и рђавог образовања и да се благостање међу сељацима може повратити само наеодним образовањем. Он се реши да свим својии силама поради да здере вео предрасуда и глупости, у ко.ји се беше замрсдла памет и разбор његових сељана. Пре свега Рохов наииса за ово време»две драгоцене књиге, чија је сврха била, да унапреди народно образовање. Те су књиге бнле „Иокушај школског уџбеннка уџбеника за сељачку децу и за употребу у ееоским школама" н „Дечји прлјатељ". Прва књига имала је у себи 16 поучних расправа о најразличнијим предметима. У предговору Рохов је још једанпут оцртао жалосне осцове на пољу основне наставе и са „убеђу.јућом" топлином указао је на корист од боље основне наставе. Он је захтевао у првом реду темељно образовање учитеља, уређене учионице, и измену у наставној методи. „Дечји пријатељ" бигга је ггрва народна читанка, јер све читанке ирн њега садржавале су у себи бибдијске изреке о киптеле су од религиозног материјала. За своју читанку Рохов је изабрао мудре изреке народне, песме и леп бро.ј прича са морално-поучном теренцијом. Рохово је мишљење било, да се абстрактна пОука може иајзгодније представити у прпчи, због тога је он све огго, за шта је мислио, да је сељаку потребно, обукао у рухо приче „Дечји пријатељ", који је растурен у нреко 100,000 примерака не одговара наравно захтевима данашњега времена, али у оно доба била је та књнга од неоцењене вредности. Сем те две књпге он је написао множииу педагошких расправа а и не мањи број раснрава, у којима су регпавана хуманитарна нитања (о сиротињским домовима, како да се стане на нут просјачења, о кредиту). Али Рохов није био еамо јунак на леру, него и на делу, па је тиме и потврдио, да озбиљно миета са својим реФормама. Он је поболшао стање школа на његовим имањима, које су у оно доба биле узор школе. То се у првом реду могло рећи за гнколу у Рекану, где је био учитељ Ј. X. Брунс, који је својим узорним деловањем прокрчио пут Роховој педагогији. Брунеу се може у првом реду захвалити, што је школа у Рекану била права Чаба за све оие, који су хтели да виде, каква треба да је народна школа. Рохово деловање признавао је међу осталима и тадашњи министар Зедлиц, који је у иросветним стварима стално иатао Рохова за савет. Ариетократски кругови у Берлину исмејавали су Рохова, јер он није нравио разлике између сељачке и господске деце, али поред свега тога Рохов је и даље проповедао, да „дупга сељачета има исто толико вредности, колико и дугпа детета из