Просветни гласник

наука и наотава

273

г, Предића, заборављајући шхо је говорио напред, док се кретао путем иауке, а то је пут суште истине. Ма да смо напред изнели обрасце промене именида ж. р. у сред. високонемачком језику, неће бити на одмет, ако ради олакшице читаоцу истакнемо на овоме месту њихову једнину, како је изгледала као резултативна.

Конеон. или елаба 1. 2ип§е 2. гипдеп 3. 2ип§еп 4. гип§еп

Вокалска или јака промена к1а§е 8ип(1е кгаЛ к1аде зип(1е кгаИ к !а§е зипЛе кгаЛ к1а§е зипс!е кгаД Износећи напред обрасце промене имен. ж. р. у ср. високонемачком језику додали смо ову значајну напомену: „Тежња, да се што више сгегне гласовни спој, учинилаје, дасујошуср. високонемачком језику у 1 -деклинацији дужи облици с помућеним самогласником у генетиву и дативу сингулара (кгеДе) 16 поступно замењени краћим облицима без

1в Г. Тривунац учи своје читаоде на стр. 427. у 1 наиомени овако: „У старом (и средњем) аериоду иише се е свуда где се изговара глас е, без обзира на иореклв тога гласа, дакле Јсге/И, и ако је е аостало из а мућењем (ХЈт1аи1) т. ј. аод утицајен онога г у другом слогу. Данас се у место е аигие а свуда где се осеКа да је глас е иостао муАењем из а, дакле Кгаре (Кга^), ОааГе (Оаз^) итд .* Кад је г. доктор романистике стао пред своје читаоце, које сматра за неуке, да их поучи у германистици требало је да према неукима удеси свој наставнички говор; јер његово „у другом слогу« могу лако наопако схватити. У филологији се у том случају каже »у иотоњем сдогу« (&1§епс1е 8Дће). Али је и у осталом рђаво обавестио своје читаоце. У старом периоду пише се заиста е свуда, где се изголара глас е, али је тај изговор према пореклу био друкчији, а не као што вели г. Тр. без обзира на порекло. Јер е (бележено у споменицима каткад и знаком ае, §), које је постало у ст. вн. језику мућељем само од кратког (а ие и од дугог) а под утицајем гласова 1 и ј у потоњем слогу, било је затворено е, док је ирагерманско е и оно које је постало по гласовним законима од 1 било отворено е (у грам. обележено знаком е). На ту су разлику пазили песници, јер у својим чистим сликовима нису мешали е и е. Нема сумње, да су се сем а мутили у ст. вн. језику и остали самогдасници, подобни за такво мућење, у изговору, али се нису бележили у писму; тек у Ноткера јавља се помућено и као ш. У ср. вн. језику захватило је мућеае све самогласнике — дуге и кратке — и двогласнике, којв су били подобни за такво мућеве, али се у бележењу кратких и дугих помућених самогласника чинила разлика. Тако се помућено кратко а бележило са е, а дуго помућено а са ае. (и са е); на пр. ст. вн. §аз1 — р1. §евИ, ср. вн. §ев(;е; ст. вн. сош. ргае!. папи ср. вн. паеше. Нови високонемачки језик уииштио је ту разлику и свео је мутнике на најмању меру, као што се види из ове таблице:

Од ср. вн. а мутник е ^ у н вн . а » а „ ае Ј

6 > ое

Од ср. вн. и мутник и ^ ун вн и 11 А "П {* * ^>у н.вн. аи (еи).

ио & ои

ие1и би"