Просветни гласник

НАУКА. И НАСТАВА

117

епископа, приложника, као и свих оних, који дркву беху учинидн ма како доброчинство. На трећима боху уписана имена светаца и мартира, нарочито оних којн стај.чху у најтешњој свези са дотичним местом. Диптиси ове врсте читани су гласно за време дитургије. На четвртима беху исписана имена чланова нојединих дркава шн округа, помрлих у крилу хришћанске воро. И ови су споиињани на дитургији. Црквени писци зову ове разне врсте диптиха светим табдицама, црквеним сиисковима, тајним табдицама, тајним днптнсима, матрикудама цркве, књигама живих итд. Из њих произиђе у цркви употреба каден.дара, мартиродога, агиодога, Ићп ашптегзаги, читуља и некродогиа. Ну диптиси нису сдужиди само поменутим сврхама. Они су намештани и на одтар иди су 'биди издагани вернима, којима су давани често ради цедивања, Поред тога су сдужиди као дскорација јеванђељу и другим обредним књигама. У првим вековпма хришћанским прављени су од сдонове кости и редиквиарии; цидиндрични судови, намењени разним црквеним потребама (за бсвећену воду, за хостије и др.); ковчсжићи; табдице за цодива,ње итд. Доцније, у Средњем Веку, кад Црквене потребе постадоше далеко разноврсније, сдонова кост нађо најобиднију примену у црквеномо намештају. Уметничка дела од слоново кости данас су од неоцењене вредности у хисторији уметности. Она имају изнач, других уметничких производа то преимућство, да су се у скоро сасвим ненромењеном обдику све до данашњега дана сачувала. Самом природом својом она су сачувана сједне стране од уништења, а с друге стране од трансФормација. Воома је редак споменик из друге које области уметности, који со у своме првобитноме обдику све до данае очувао. Отуда скулптуре од сдонове кости пружају драгоцени материјад за разумевањо развоја своколике уметности у Сродњом Веку, а нарочито скудптуре. Истраживаоцу је с тога, у недостатку осталих споменика, само номоћу ових деда могућно изрзћн иравилан суд о стању скулптуре у извесним епохама и к >д важнијих кудтурних народа. Ово важи бар сасвим оддучно за епоху од Еонстантпна Веднког па до заузећа Цариграда од Турака. Ннгде се, можда, не може стећи поуздани.ји суд о византиској уметности, ного на овим скудптурама. Скоро се то исто може рећп и за пдастику па Западу све до 12. века. На скулптурама од слонове кости са хришћанском садржином дајс се пратити постепено опадање античке уметности све до 5. века после Христа, њена попдава варварским олементима у 7. веку, њено обновљење у 9. Ми можемо, у главноме, издвојити три велике груие скулнтура од слонове кости: прва група припада првим вековимд хришћанским; друга група Средњем Веку; трећа група Новом Веку. За нас имају интереса само прве две групе. У другој се групи могу такође издво-