Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

својо.ј бешо прожета антихумаиистичким духом. Језгро њена учзља не беше уздизање индивидуе, већ само-одрццање и нонижавање сама себе. У Крсту и у Распећу, који постадоше заједпичко обеле;кје свих хришћана, пајјасније избија на видик овај антихуманизам. Човек постаде непријатељ свога уживања, а прпјатсљ свога бода. Он се није смео бринути за тедо, јер су за њ скопчано све страсги и сви пороци, који Душу у овоземном животу нодржавају у помрчиии, а у загробноме животу спремају јој вечну осуду и вочне муке. Престављање теда у нркви бил о је с тога мрко погледано. Разумљиво је, да под оваким околностима сдободна скулптура није могла цветати. Снажни утицаји Семита, који са гнушањем гледаху на свако престављање твека у уметности, учиниди су, те се ни византиска црква није могла помирити са умегничким дедима, у којима боху нрестављени Христос, светитељи и осталн Божји угодници. Томе је веома мпого допрннеда и та окодност, што саике постадошо предмст страсна обожавања, ко.је се ни у чему није разликовало од идолопокдонства. Византиска црква устаде с тога одлучно и енергично против сваког пресгављања тела у црквеној уметности. Огорчена борба која се овим поводом распламге, позната је у хисторији под именом иконокласмо. Појмљиво је, да је она нарочито била управљена нротнв скулнтуре. Гневу иконокласга имамо да припишомо уништење многобројних хришћанских сноменика и скулптура, а несумњиво су и многи преостаци пз најбољега доба јелипско уметности нашли том приликом своју смрт. Ма да је ова борба докончана у корист уметности, ипак престављање човечија тела остаде знатно спутано, пошто пластика, а посебицо статуа, бсше изагната из византиске цркве. Мисли се, да су у доба иконокласме иостали триитиси. Да би побожни хришћанин могао неонажено са собом носити иконице и кришом давати одушке својим религиозним осећањима, држао је он своју иконицу или статуу закључану у триптиху, који је могао беспрекидно са собом носити. Иа и доцније, кад је са завршетком иконолахије употреба диптиха и полиптиха постала општа, крсташ, путник, поклоник гроба Христова држали су у својим диптисима и триптисима закључано свете слике, које су са собом иобожно вукли. Исто тако неповољне прилике за неговање скулнтуре у опште, а иосебице за ону од слонове кости, беху и на Западу. Итадија и Галцја мењају боспрекидно своју Физиогномију доласком и одласком разннх народа. Ниједан од ових не одликовашо се ведиком љубављу прома уметности. Оно, што јо у то доба могдо бити створоно, не беше дадеко одмакло од нримитивна ступња. Тек са иојавом Карла Великог настаје на Западу нока врста препорођаја у уметности, као и на осталим областима духовнога и подитичког живота. Врло велики број скулптура од слонове кости датира се из доба Еарла Великог и његових непосредних последника.