Просветни гласник

НАУЕА И НАСТАВА

121

Сачувана је велика множина византиских скулптура од сдонове кости из овога доба. Ово је у тодико уочљивије, што о разним Фазама византиске уметности од Јустинијана па до 10. века, у коме византиска уметност доживљује неку врсту препорођаја, немамо јасна нојма. Дају се, међу тим, издвојити две групе византиских рељеФа од слонове кости: у једној је заступљен хијератичан, схематичан тип, који је знатно допринео погрешним идејама о уметничкој вредности византиских дела; у другој је заступљен тип ближи античкој уметности. Оба ова типа, дају се, у опште, констатовати и у византиској иконограФији. Веома пада у очи, што се на исти начин дају издвојити и две груне византиских псалтира. Еако се оба типа могу доказивати тек после периоде иконокласме, то је веома тешко објаснити, сткуда долазе ове разлике. Ми мислимо, да она прва група стоји под утицајем сирске уметности, док се у другој огледа препорођај античке уметиости. Интересантно је пак, да се на ову византиску уметност наслања доднија свеколика уметност у Западној Европи. Цолокунна немачка уметност 12. века и италијански дученто постају разумљиви тек после студије ове византиске уметности. На ове византиске рељеФе од слонове кости наслањају се непосредно скулптуре од слокове кости за време Отона. Ту јо могућно издвојити једну франачко-баварску групу, једну групу, која сасвим вероватно припада омиљеном манастиру Отона на Рајхенау (на Боденскоме језеру), за тим једну групу скулптура, које су реалистички третиране. У 11. и 12. веку, који ирипадају т. з. романској периоди, почињу цветати нове школе. Оне сад леже на Рајни, у областима Мозела, у Нидерландској на Западу, а на Истоку у Хилдесхајму, у Фулди и у Регенсбургу. Као нроизводе византиско ренесансе морамо сноменути једну груиу врло лепих рељеФа од слонове кости, који су служили као украс дрвеним ковчежићима, што постадоше у размаку између 9. и 11. века.. Мотиви, на њима престављени, позајмљени су махом из античке уметности. Ови ковчежићи имали су снажна утицаја на уметност у Италији, нарочито у Венецији и њеној области, као и на умотност Запада. Развитак и цветање скулптура од слонове кости пада у једно доба, у коме монументална пластика сасвим недостаје. Кад ова почиње да јача, оне прве скоро сасвим нестаје и тек у готској периоди понова излази на видик. Ово се објашњава тиме, што у прво доба мало порука беше за монументалну пластику. Производи уметничких заната, међу којима резање у слоновој кости заузима видно место, беху у то доба довољни да задовоље потребе култа. Велику продукцију скулптура од слонове кости сретамо понова у 14. веку. Слонова кост нађе обилне примене у црквеноме намештају тога доба. Диптиси, нолиптиси, корице на црквоним књигама, литур-