Просветни гласник

122

ИРОСВЕТНИ ГЛАСЦИК

гиски ковчежићи, статуетс, рсликвиарни, пиксиде девоционе таблпце, иконице за целивање, дитургиски чешљеви, епископске падцце праиљени су махом од слонове кости и боху рељеФима раскошно украшени. Нарочито су билв распрострањено. статуете Богородице,. чији култ у 13. и 14. веку достиже свој врхунац. Хисторија средњевековне скулнтуре могла би се, у оншге, иратити на овим сгатуетама мајке Божје. Интересантно је веома, да у 14. веку преовлађује друкчије схватање мадона, него што јо то раније било, Озбиљна, достојанствена жена 13. века изгубила је мало но мало св >.ју драж. Скулнгори 11. века труде се да у Девице Марије нарочито нагласе њону улогу мајке. Негдашња Девица-краљица постала је сада Девица-мати. У њоној снољашњости не огледа со вишо негдашња моћ и краљевско достојанство, али је за то добила више нежности и грације. То је сада раФинирана дама, која познајо сву цену јодног елегантног геста. Она студира на огледалу свој осмејак и свој ход и воома се пашти око тога, да јој хаљина стоји добро и да јој огртач показујо лепе наборе. На првоме месту пада у очи извијено држање тела. Ова се извијеност сво то већма повећава, чак до губљења равнотеже. И ток набора на оделу није више онако строго архаичан, у мирним вертикалним и паралолним линијама, као у 13. веку: у њему се огледа извостан маниризам, који се и у другим цртама даје констатовати. За мадоне 14. века карактеристично је, што су у жанру тротиране. Ено на пример, Богородице, што соди и на коленима Држи свога синчића. Ова на први поглод тако ограничена тема дала је повода многим варијацијама: час би дете хтело јабуку, коју Богородица у руци држи, па се обраћа њој милујући је и удварајући јој се; час у рукама држи голуба, слику човечијо душе, која њен мир мјжг наћи само у њену Богу; најчешће пак седи Девица-мати и носи три символа своје ненадмашне величине: крин, цвет неокаљане невиносги своје; Христа, благословени плод, који је овај беспорочнн цвет улеишао и круну, којом њене врлине бивају крунисане. Фабрикација диптиха, триптиха и полиптиха узима у 14. веку огромне размере. Мотиви, који су на овима престављени, нису тако разноврсни. Најчсшће сретамо Марију са Христом и Распоће, Поклоњење Св. краљева Христу, Сретење и сцене из Страдања Хриетова,врло често и Марију са Христом између два анђела, што држе кадионице или светњаке. Најомиљенији иредмет престављања у скулптора 13., 14. и 15. века беху Страдање Христово и Величање Марије. С тога веома пада у очи, да се исте сцене понављају веома често у читавом низу скулптура од слонове кости. Маса понављања излази пред нас у скулптурама од слонове кости 14. века. Огроман промет даде повода јодноме справљању више Фабричном, него умотничком. Један оригинал, који беше нашао опште одобравање, тисућама пута је понављан у