Просветни гласник

150

ИРОСВКТНИ ГЛАСБИК

наследство, са свима здим последицама, које су отуд вастале. Очајну оскудицу и беду трећега и четвртог сталежа могао је г. 3. тим живље предочити, да ју је изреком сравнио са развраћеном раскоши двора и првог и другог стадежа.® II ако је Мирабо најважнија личност на почетку Француске револуције, ииак г. 3. говори и сувише опширно о њему (на стр. 106. и 107.), и зато му то није у -сразмеру са причањем о другим, чак и важнијим, историјским личностима. Незгодан је натпис 199. тачци „Продужење револуциј:" (стр. 111.) и 212. „Значај револуцијскога рата° (стр. 119.). Г. 3. казује како „је конвенат показао необичну онерги.ју у заштићавању земље", те спомиње разне (4.) мотиве, који су људе гонили да стунају у војску (стр. 118.), али ие спомиње најважнији узрок тому, наимс како су тадашњи власници Јакобинци терорисали свима могуКим средствнма себи непоћудне суграђане, да ступају у војску и зато му ово казивање не ваља. 1 " Ја ие бих нарочито спомињао битку код пирамида (1798.) (стр. 121.), — особито не у књизи, која не спомиње многе доиста врло важне битке — јер је њу сам Наполеон, из нарочитог рачуна, увеличао више него што заслужује, и зато нам треба једном раскрстиги с том сасвим неоснованом и безразложном традицијом. Г. 3 нема право када каже да Наполе.он „лично није био .равнодушан спрам вере" (стр. 132.). Та зар није он сам рекао: „У Мисиру сам био мухамеданац, у Француској сам кат >лик" ? 0 знаменитом Пожунском миру (1805.) требало је коју више рећи, а не само: „Аустрија закључи с Наполеоном мир, изгубивши нешто од својих владавина и давши иристанак на нове промене у Италији и Немачкој" (стр. 127.). — Не допада ми се ни ово: „Још је раније Наполеон образовао, под својим протекторством Рајнски савез ... . (стр. 127.). Говорећи о променама у Немачкој (стр. 129. и 130.), које је извео Наполеон, имао је г. 3. лепу згоду да спомене, како је тим променама, нарочито медиатизацијом, Наполеон сам, и нехотице, помогао доцније уједињење Немачке. Г. 3 рђаво преводи славне Фихте- ове Ће&еп ап Ше ЛеиГзсЂе ЈУа,Иоп са „Гечима (!) немачком народу". (стр. 131. 147.). На стр. 134. казује г. 3. у прегледу како су стајале српске земље у почетку деветнаестога столећа, на између осгалога вели и ово: „Банат, Бачка, Срем и остала Славонија бејаху под Угарском", а превиђа споменути Србе у Хрватској! На два сам места опазио да г. 3. није пазио на хронолошки развитак догађаја, те је доцније догађаје споменуо пре ранијих, в. тачку 36., под натписом „Католичка реФормација" (стр. 19.) и тачку 78., нод натнисом „Опадање Турске" (стр. 43.). Као што сам већ споменуо, нричање је г. 3-ево јасно, изузевши дабогме места са рогобатним и двосмислении стилом, о чему ћу још

9 РћШррзоп, везсћ. с1. пеиегеп 2еИ, II. 5''7. Б-г ТпеоДог Р1а1ће, безећ (1. пеиеа^еп 2еН, ВегНп. 1887., I. 4—11. 10 Оискеп, Бав 2еИа11ег с1ег Кеуо1ииоп, (1ез Ка18егге1сћез ип<1 Дез Ве&ешп&зкпе^ев. Вег1ш, 1884. (Со11. Опскеп IV. 1.) I. 556—558.