Просветни гласник

ОЦЕНВ И ПРИКАЗИ

151

говорити. Ади сам ипак заиази> неколико нејасних места. ,Овим .је својим радом (Тридентински) сабор прекинуо онај хаос од предажења из једне вере у другу" (стр. 20.). Трндентински је сабор то постигао тиме, што је тачно установио догме католичко вере тако, да је од тад сваки католик знао шта му је вера и ко су јој противниди. 11 А док се и то не спомене, остаје горња реченида неразумљива. — Из реченица: „...а уз то бура и неискусност шпанскога адмирала учине да се жалосни остаци непобедне армаде врате у Шпанију. Када је, пак, у Француској отпочео . религиозни рат, католиди су позвали у помоћ Филииа..." (стр. 24.) излази као да је религиозни рат у Француској отпочео иосле пропасти непобедне армаде! —Нојасно је место о деволуционом праву, као узрок у т. зв. деволуционом рату (1667—1668. стр, 62.). — За ученике ће бити нејасна 141. тачка, под натписом „Стари поредак" (стр. 80.) и 215. „Реводуција и Наполеон" (стр. 122.). — Нејасне су и ове речениде; ,3а осамнаестога се столећа у Енглеској већ припреми прелаз ведикој производњи деветнаестога стодећа, и они сељаци боз земље потпомогоше образовање (ваљда: стварање) пррлетаријата" (стр. 81.). — „Новом, пак, уставу ни.је дуговечност ујамчеиа шг оддуком Уставотворно скупштине, којом су уставовци (ваљда: уставотворциј спрочиди себи избор за законодавну (зашто не и то ведиким почетним сдовом?) скупштину, која се требада састати по уставу" (стр. 109.). — „ Сенат ... је нотиуно зависио од првога конзула" (Наподеона) (стр. 132.) Еако и зашто је зависио? — „Нрн самом крају својо владе Наполеон III. изврЈии неко измене у уставу..." (стр. 172.). Зашто ? Већ сам у својој оцени г. 3-ева Средњег века препоручио, да ешхалне догађаје јаче истакне и да реченице које причају такве догађаЈС штампа развученим, или још боље: крупним, словима. То пропоручујем и сада поштованом г. писцу. Некоја тако важна места воћ сам споменуо досада, а сада ћу навести још нека. „Чешка је тада изгубила унутрашњу самосталност" (посде пораза на Бедој Гори 1620. стр. 35 ). —• „Вестфалски (је) мар учинио крај религиозним распрама", па „У аолитичком је иогледу срушсна моИ Немачке царевине" (стр. 37.) — „...иоследице су Тридесетогодшињсга рата: верско триљењс, слабљење Пемачке и уздизиње Францускс и Шведске у ред великих сила " (стр. 38.). — Ово неколико реченица нока носдуже као пример, поред онога што сам о истој ствари већ рекао у својој оцени г. 3-ева Средњег века. Велика ми је замерка овој књизи, што има у њо] и таквих реченица, које ништа не казују. Такве су реченлце: „Ова 1е, пак, борба између хуманиста н обскураната била у Немачкој особита типа и..." (стр. 4.). — „ИталиЈа је на свршетку средњег века била најкултурнија земља европска, а своју кудтуру, утицајем ренесанса и других узрока (!), уздиже до врхунца у нрвом стодећу новога века, ма да бејаше политички раскомадана и изложена туђиначким нападима." (стр. 21.). — „Смрћу је Филипа II. 11 завршеч период редигиозних ратова друге подовине шеснаестога столећа" (етр. 32 ). — „Држава је нарочито помагала већа произвођачка предузећа, која заменише мале средњовековне произвођаче (мајсторе удружене у цехове), и то позајмицом новца без интереса, раз-

11 РћШррзоп, безсћ. <1ег пеиеп '/,еИ, I. 316. 12 •}• 1598.