Просветни гласник

152

ИГОСВИТНН ГЛАСНИК

личним привилегијама и другим средствима (!) за сузбијање туђиначке утакмице" (стр. 45.). — „Он (Петар Велики) је последњи удар задао руској аристократији по рођењу намештањем у државна звања људи незнатпога порекла и туђинаца" (стр. 69.). Волем сматрати ову реченицу као да ништа не казује, него као да хоће да збиља нешто каже. — „Да је Пољска била тада снажна, она би се могла користити суседним међусобицама, нарочито у Русији и за Тридесетогодишњега рата у Немачкој" (стр. 72.). Када би се и таквим реченицама нешто казивало, онда би и другоредаши знали написати историју. — „И ако је у главном уређењс Сјс,],ињених држава изведено по принципима Француске политичке философијс , ипак је оно велики утисак учинило и на Французе" (стр. 100.). — Све ове реченицо и њима сличме, којих у овој књизи има, немају права на опсганак, а најмање у школској књизи. На два сам места опазио сасвим сувишно аонављање и то, на стр. 76. и 88., где се казује како се Катарина II. послужила Монтескиеовим Духом закона за своја Упуства и на стр. 116. и 119., где читамо како се при опсади Тулона (1793.) нарочито одликовао Наполеон Бонапарта. На два на три места запазио сам и контрадикције, које се, као што већ рекох, могу тиме тумачити, да је г. 3. написао ову књигу на брзу руку. Тако на пр. на стр. 15. читамо: „На краЈује друге половине шеснаестога столећа владала малолетна кћи Јакова У. Марија Стјуарт ", а одмах поред тога забележене су године њоне владе: 1542—1568! — На стр. 23. пише између осталога и ово: „У другој половини шеснаестога столећа... на шпанском престолу сеђаше син Карла V. Филии II. (1556—1598.), за којега Шианија сачува ону моћ. коју је имала и за његова оца", а већ на идућој страни пишс ово: „Ослобођење неких делова Нидерландије, страдање неиобедне армаде и неуспех у Француској — све то учиии да Шпанија изгуби онај значај, који је имала до друге половине Филипове владе." — На стр. 59.: ,а радио је (Колбер) нешто и на олакшању народних дација, особито што се тиче посреднога пореза (!), који је падао и на богатуне". На стр. 109.: „Уставотворна скупштина сврши огромни иосао иреуређсња свега државнога и друштвенога живота у ФранцускоЈ", а већ неколико реди ниже: „Уопште, рад је уставотворне скупштипе покушај преуређења државе и друштва..." — Слично нешто имамо и на стр. 138.: „Уједно је било закључено (на Бечком конгресу 1815.) да се награде владаоци који су највише допринели обарању Наполеона а да се казне они који су сметали савезницима (саксонски и даиски)", а нешто мало ниже: „Најзад је, пак, признато тридесет и осам држава: једна царевина (Аустрија), пет краљевина (Ируска, Саксонска, Хановеранска, Баварска и Виртембершка)..." „Сувоземни рат првих пет година Наполеонова царовања (1805—1809)... скоро је увек праћен непрекидним променама теригоријалним" (стр. 126.). Једна од највећих мана ове, иначе добре, књиге јосте рогобатан и овда-онда нејасан стил, са којим се чешће сретамо. „Глад и храбро држање посаде врате Турке од Беча, а по том буде сазван државни сабор у Аугсбург" (стр. 7.). — „Како се Цвингли и Лутер не могоше сложити, а нарочито Лутер у мишљењу о нричешћу, сваки је радио оделито и по својем нахођењу" (стр. .11.). — „На све молбе и тражења