Просветни гласник

282

ДР0СВЕТШ1 ГЛАСИИК

осиоравају мишљење док другима одобравају и код својих читалаца свагда иретиостављају познавање миого које чега, што учеиици средње шкоде нлтл знају нити могу знати. Због тога у оддомцима из расирава и историја: Новаковића, Ковачевића, Мијатовића, Клајића, Љ. Јоваиовића, Драг. Павловића, Јов. Ристаћа, као и у мојима које су тамо наведене, има места која нису за дечје схватање, која претпостављају много веће иознавање историјско него што га нмају ученици ниже -средње школе. Сви ти радови намењенп су читаоцима, који кад у тексту наиђу на имена историчара: Дуке, Енеја Силвија. Константина ФилосоФа, Хамера Цијканзена, Хоп$а, Херцберга, Руварца итд. знају ко су то, којп правац у Историји заступају и разликују их од имапа историјских радника, помешаних у догађајима о којима се пише: ти се читаоци лако могу наћи у оном силеству имена историјских лица, специјалних израза и провинцијализама; они знају разликовати јасна и несумњива Факта од сумњивих. Међутим све то деца нити знају нити се може тражити од њих да знају. Зато гонити децу да читају ово одломке, тражити од њих да се умеју наћи у њима, да знају шта је „концеиција историјске радње", шта су у међусобним односима „гарантије" „силе потппснпце", „спле уговорнице", шта је „оружано посредовање", шта су „међународна акта", и све друго чега тамо има, а она нису у стању да то разумеју, то није ширење знања добивеног из систематског уџбеника, то је мучење дечје. Све те одломке није требалс текстуално уносити у Српску Историјску Читанку. Против таквог поступка говори и то што у многпма од тих одлбмака има стварних недостатака, има историјских нетачности. Извесно је на пример, да г. Ковачевпћ своју расправу „Деспот Стеван Лазаревић за време турских међусобпца", из „Отаџбине" не би прештамиавао текстуално, кад зна да се има нових иодатака о том времену. То вреди и за одломке из расправе г. Мијатовића (за „Поход на Балкан" упор. на пример, Ј. Радоњића „Западна .'европа и балканскп народп према Туриима у првој половини XV века", стр. 160 161. нарочито бн се имала чинити измена у чланку „Српски народ под османлијском влашћу", извађеном из расправе „Пре триста година" у Гласн. Срп. Уч. Др. XXXVI.). Чланак „владика Данило Петровпћ", извађен из Милаковићеве „Историје Црне Горе" има доста погрешака и најглавнији догађај у њему није историјски веран. Одломци из Клајићеве „Историје Босне" као и чланак из Јовановићеве расправе „Ратовање Херцега Стјепана с Дубровнпком" морају се данас иреређиватп због нових података у г Бетић-'Галотијеву „Дубровачком Дипломатору" Јоргиним „Белешкама и изводпма" и др. 0 расирави Драг. Павловића „Кочина Крајина," из које је извађен чланак под тим именом иоказано је на једном месту колпко је непоуздана, и ако је архпвска (в. „Сри. Киж. Гласнпк," књ. XIII. св. 2—5). Одломци из Ристићевих Дииломатских Исторпја апсолутно морају се прерадити кад се уносе у Историјску Читанку, због немогућности да их деца схвате у оном виду. Даље, многима од одломака за новију Историју, после 1804 године, потребна је псправка и нрерада, скраћивања и дотеривања, да би послужили чему су намењени, нретпостављајући да се норед много већег броја чланака из културне историје, уноси и ти из политичке. 0 народним пак и уметничким песмама у Историјској Читанци налазим да не треба ни говорити. 0 њима може бити речи само кад би било питање о другој каквој Читанци, али не и о Историјској. Овде им није места, једно што заузимају и сувише места, међутим су ученнцима из раније познате, п