Просветни гласник

ГАДЊА ГЛАВНОГ ПГОСВВТНОГ САВЕТА

283

друго што у њима догађаји нису свагда историјски, и треће што заузимају место много потребнијој ватегорији чланава за Сриску Историјску Читанку. И кад се ирема свему досад изложеном упореди систем по коме треба радити сваку Историјску Читанку па и Српску, са системом по коме је израдио своју каигу г. Савић, види се да они чине контраст. По оном првом, горе изложеном, Српска Историјска Читанка има бити резултат озбиљне студије, доброг познавања и извора и модерних историјских дела, једно систематско дело с тачно одређеним програмом, дело састављено из читавог низа нарочито пробраних ставова из историјских споменика и изворних списа, а поглавито чланчића удешених на основу историјских података за дечје схватање; међутим по систему — ако се ово још и може назвати тим именом — што га је усвојио г. Савнћ, Српска Историјска Чиганкајесте збирка текстуално саошитених одломака из историјских расцрава иисаних на српском језнку и разним днјалектима, без икаква обзира да ли су у њима сва Факта тачна, да ли њихова садржина уопште одговара намени Историјске Читанке и какав је начин излагања. Зато, и ако је ово први нокушај Српске Историјске Читанке за нашу средњу школу, ја нисам мишљења да се она може примити н штампати о трошку Министарства Просвете као помоћна књига у настави за Историју Српског Народа. Посао треба да је много, да је куд и камо бољи него што је, да би заслужио преиоруку. 15 новембра 1906. год. Београд. Јов. Н. Томић РеФерат г. д-ра Мих. Р. Поповића гласи: Г^авмом Просветном Савету Писмом својим од 6. новембра о. г., СБр. 146, Главии Просветни Савет изволео ми је ј иутиги на оцену „Српску историјску читанку" коју је израдио г. Никола Савић, проФесор шабачке гимназије, и у рукопису ноднео Министарству Просвете с молбом да се одштампа о државном трогаку и употреби као помоћна књига ири пзучавању Историје Срба у средњим школама Пре но што бих казао свој суд о овој Читаоници, не могу а да се не обазрем, ма и с неколиво речи, на изучавање српске историје у средњим школама. Моје је мишљење да је српској историји у гимназији дат не само мали број часова (свега 4), него да се она и не предаје у оним разредима у којима би требало, већ у разредима (у III и IV) где се исторнја народна има и мора иредавати више у причама а с обзиром на доба и интелектуални развитак ученика у поменутим разредима. Ко год је имао прилике предавати народну историју у III и IV разреду гимназије, знаће како је тешко деци објаснити и протумачити многе и многе појаве у животу српскога народа у разннм епохама његове историје, а пз простог разлога што деца у III и IV разреду не могу да појме извесне ствари, па ма у ваквом облику наставник да их изнесе пред њих. Објаснити, а што је најглавније: учииити да ученнци и појме како треба, на пр. борбу између Зете и Рашке о превласт после Бодннове смрти; појаву Немањину, узроке са којих је пропала стара српска држава и т. д., не би било лако ни ученицима виших разреда а камо ли учоницима ннжих. Отуда бива то да на испиту зрелости ученици не иова-