Просветни гласник

106

ПРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

За време тог издужавања оно постаје све тврђе, тако, да кад је издужавање завршено, цедо је претворено у .једну рожасту масу тако звану склероцију, која је због чврстине, згуснуте протоплазме и капљица масних уља у њезиним ћелијама у стању да поднесе разнолике климатске промене без икакве опасности по живот. Са потпуно развијених склероција отпадају махом одмах заостаци СФацелија, али се по каткад могу задржати и после тога за дуже време. Склероције су обично толико дугачке, да дужином премашају 1—2 пута плеве оног цвета, у којем се налазе. Отуда се увек виде како вире из њега. Ако се изваде и разгледају, види се: да су ваљкасте, на оба краја мало сужене, обично нешто савијене, по површини мање или више избраздане, дугачке 1—3,5 см., дебеле 3—4 мм., споља угасито-љубичасте, а изнутра беле. Наш народни назив ржана главница односи се само на овакво склероције. На једном класу може постати једна или вшне склероција. Ма да се плодник онога цвета, у којем склероција постаје, уништава по правилу још њезином претходницом, СФацелијом, ипак се виђају, истина врло ретко, и такви случајеви, да се на врху какве склероције налази одигнуто и потпуно развијено ржано зрно, само много ситније од нормалнога. Вероватно да овакви случајеви наступају онда, кад је плодник каквог цвета заражен тек по оплођењу, кад се ембрио већ огпочео да развија и кад због кратког времена и бржег сазревања омбрионова паразит није доспео или није могао да га унишги, већ је само, развићем својим у подножју његову, пресекао одвођење хране зрну, због чега се оно није могло испунити довољном количином резервне хране, није мог .10 образовати толико ендо -- и перисперма, колико се налази у зрневљу, неизложеном зарази. — Интересантан је један случај на који је Т?гапк наишао код пшенице, где је тако слабије развијено зрно било разорено пшеничном главницом. Развијене склероције лако отпадају, целе или у парчадима, кад ветар затресе клас или при жнењу ражи, презиме на земљи, а идућега иролећа постају на њима, на рачун нагомиланих резервних материја, с почетка мале, беле брадавичице, које се доцније издужују у ваљкасте, праве или кривудаве стубиће, проширене на врху у лоптасте, дрвенкасте главичице, величине једне чиодине главе. Свуда у главичицама ностају иеритеције, мале урасле бочице, чији грлићи избијају на површину. Са дна перитеција издижу се многобројни цилиндрични осци, који им испуњавају унутрашњост и у којима се, на исги начин као и код житне пепелнице, образују по 8 кончастих, безбојних аскоепора, дугачких 0,05—0,06 мм. Кад споре сазру, асци се распрсну и оне излазе на поље кроз отвор на перитецији. Ветар их разноси по том на све стране. Ако која од њих случајно падне на какав тек расцветали ржан цвет, отггочиње да клија на његову плоднику, улази у њ, заражује га, стварајући од њега најпосле познату нам СФацелију.