Просветни гласник

118

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

да би се даље разгранавала у дотичном органу и да би на њему произвела већ оцртане промене. Из овога се види, да је конидијама искључиви задатак да шире болест за време дета, а да би ширење било што боље, згодно им сдуже зооспоре, помоћу којих се један орган може да зарази далеко боље, него кад би конидије непосредно клијале, јер овако свака зооспора може произвести по једну хифу, која ће заразити по један део нападнута органа, док би онако, при непосредном кллјању конидија, страдао тек један пети или шести део његов. Кад у главноме прођо време образовању конидпја на каквом зараженом органу и кад се он већ отпочне да суши, настаје моменат, кад се паразит отпочиње да стара за свој онстанак и у оно доба, када неће имати више могућности да црпи храну и када ће бити изложен опасносгима од свих елементарних непогода, у првом реду опасности од сувише високе или ниске температуре. Ради тога отпочињу у унутрашњости заражена органа да се образују сполни органи на начин, оцртан још у општем делу, да поетају антеридије и зоогоније, које оплођавањем дају пооспоре, повеће лоптасте ћелије, са пречником око 0,03 тш., са дебелим, глатким или врло слабо наборитим, жућкастим или безбојним оонама, у чијој се унутрашњости налази нагомилана велика количина резервних материја. На један квадратни тт. површине зараженог лишћа, по испитивањима РгШеих-а и Соти-а, може доћи до 200 ооспора. Оне не клијају одмах, већ најраније тек идућега пролећа, а могу моћ клијања шта више да очувају и за неколико година. Кад на опалим, од заразо пре времена сасушеним, деловима иструну за време јесени и зиме сва ткива, ооспоре постају слободне и на земљи проводе остатак времена до априла или почетка маја, а тада обично клијају развијајући хифу, која тежи да се дохвати каквог младог органа на виновој лози, да продре у њега и да га зарази, развијајући се и производећи даље у њему већ оцртане промене. Позната одавна у Сев. Америци, где ју је први ЗсЈиоегтз око годино 1825. проучавао и огласио за наразитну гљиву, пренесена је у Европу уносом америчких врста лоза, и то прво у Француску, где ју јо РаПоги констатовао 1877. г., одакле се наскоро раширила по целој Европи, тако да је до год. 1887. допрла и до најудаљенијег краја њезина, до Еавказа. Њозина појава код нас, где је сада свуда раширена и једна од општих биљних болести, пада највероватније око 1882—3. године, јер ју је ОепасИиз нашао у Грчкој нрилично раширену већ 1881 год., када је констатована. и у виноградима у Угарској. Сузбијање могло би се најлакше изводити, ако би се у јесен купило и спаљивало све лишће и други на земљу поотпадали делови винове лозе. На тај би начин биле уништене скоро и све ооспоре, помоћу којих се, као што видесмо, преноси болест у идућу годину. Разуме се, да би било немогућно очекивање, да болест ишчезне одмах