Просветни гласник

2К4

1И'0СВЕТНИ ГЛАОНИК

околност. Све што је од трајне, а не иролазне вредности уметннчке, то у исто време има и педагошке вредносги. Разуме се, да то не важи у апсолутном смислу, већ и ту мора бити избора Али не треба бити у заблуди да естетичко-литерарне ствари, онисане из живота и природе, не дају ничега поучног. И сувише је површно схватање, ако се мисли, да каква нрича или нзрека обичн-е моралне тенденције, даје више за васпитање, него какви живи ониси из ирироде или друштва, где се деца уче да силно љубе лепоту природе, да са сузама гутају родове какве трагике свога друга или људи; или кад живо учешће показују у баспама, или радосно учешће у хакким веселим и иригодним догађајима за децу, када она са усијаним очима од радости поскакују и казују оцу или мами, како је то лепо што су нрочитали. Развијање код деце укуса за пластичним описима и умотничким опужањем, веома је важна ствар, јер то код њих изазива јако осећањо које загрева душу детињу. Тада се појављује код доце и јак интерес за свим што је лепо, добро и узвигаено, код деце се створи .јака душовна активност, а то је ирви задатак не само лектире, него и педагогике, задатав васспитања. Шта впшо, у оваквој душевној активносги, деца много пре сама дођу до неког нринципа или моралне ноуке, него што ће то моћи учинити из голог, догматпчног и сухонарног моралисања, где се те поуко вишо кљукају у дечја уста, него у душу. Дете мора прво да осети поуку, па онда да је прими. — Нема спора да би се и овом другом гледишту могло наћи замерке, али претежност разлога инак је на овој страни. Ја ћу укратко поменути и те замерке. Једна од најглавнијих замерака јесте та, што деца према својој моћи схватања нису у стању да приме овакву грађу, јер она не одговара аперцептивној моћи схватања ученичког. Тај педагошки иринцип влада уопште у настави и с те стране збиља, за децу је тешко нисати, много теже него, за одрасле, ако се хоће да буду испуњени сви и недагошки и литорарни захтеви Тога принципа многи су се и држали при изради читанака, премда им то готово никад нијо испало за руком, а на то се гледало и при изради дечјих књижица. Међутим, баш као да је тај принцигг кобно утицао и на израду дечјих књига и на израду читанака. Јер оно, што апсолугно мора да важи за наставу, то не треба у све^у да важи и за дечју лектиру (а ми и чгитанку сматрамо као дечју лектиру). Баш деци ваља дати нешто велико, класично, нешто што је по оиису живо, по изради слатко и по вредности трајно и увек свеже. Као што узвишен живот и природа дају свакој индивидуи углед за живот, почев од детета па до зрелог човека, тако и класична уметничка дела, која описују тај живот и природу, илн бар дела од трајније вредности, пружају душевне хране и деци и зрелим људима, Зато се не треба бојати неразумевања. Треба децу однеговати и лустити да живе у великим делима, у атмосФори која је узвишенија