Просветни гласник

ПАУКЛ II 11Л (,'ТЛНЛ

291

средње школе прави је натпис (име) „Историја српскога народа", а речи в за средње школе" додазе само као ближе објашњење чему је памењена књига, јер „Историја српскога народа" може бити и за друге гаколо ван средњих. ,Историја српскога народа" чини једну засебну мисао, а „за средње школе" опет засебну мисао, а оба дела опет чине једну општу целину, пун натпис књиге. Ово је исто као да је казано једном сложеном реченицом: „Ово је исгорија српскога народа, која је написана (служи) за средње школе." Између ова два дела и у изговору осећа се извесна пауза: најбољи знак да први део, као главни, чини за себе пелину. Први део увек се шппе крупнијим словима и у једном реду. а други ситнијим и у другом реду. Зато првп део („Историја српскога народа") тако лепо замењује цео натпис, и у обичном говору каже ср увек само он, без онош додатка. Исто тако и натписи: Ораска читпнка за 1 (II, III, IV) разред гимназије, Сраска граматика за I (III) разред гимназије, Теорија књижевности за више ризреде средњих школа у краљевини Србији, Земљоиис за ниже разреде средрих школа, Архив за иравне и друштвене науке, Сриска историја у народним аесмама, Пчеларство за аотребу иочетника и ачслара, Поверљиви савсти за младе девојке ит.д. Сад настаје ннтање: како треба писати оваква особна имена? Као што смо видели, главно је значење целог особног имепа у ирвом делу (т.ј. у речима испред „за"). Он је нраво особно име, само у скраћеној Форми, и може цело особно иае — нарочито кад сем именице има напред и који придев — заменити. Он је као особно име „у минијатури". Други део (од „за" на до краја) само је ближе, мање више самостално, објашњење првога дела., које може или не мора бити, али ипак с њим чини Једну општу целину, т.ј. особно име у пуној Форми (име друштву, име заводу, име дому ит.д.). Први део — пошто је ои право особно име, само у краћој Форми — мора се иисати као свако особно име: ако је једна реч, само прво велико слово; а ако је више од једне речи, сва ночетна велика слова. Ну, пошто онај други део, као допуна, има везе с ирвим делом и чини с њим једну целину, ади служи као једно саоредно објашњење, подређено првом делу, — морамо ту заједничку целину неким начином обележити. Кад бисмо напислли само: Друштво за законито решење завереничког питања, без знака навода и курзива, знали бисмо само да је реч „Друштво," пошто је написана с првим словом великим, у овом случају особно име (гсзр. особна именииа), а остале речи биле би одвојене свака за се са евојим самосталним значењем, без ознаке да оне заједно с првом речи чиве заједничку целину, т.ј. име једном друштву. Пошто би апсурдно било писати све речи с првим велнким словом, по нашем мишљењу, најпрактичније би било: да се први део (гезр. особно име у ужем смислу) пише, као и свако особно име, с ночетним словом у свакој речи: остале