Просветни гласник

298

цросиктпн гллспшг

(ако пре тога није нарочито наглашоно) да лн је то говор о вукуживотињи, нли о ЈВуку — књижевнику; а кад напишемо прво слово волико, онда зиамо да се то одноеи на једнога једипога књижевника — Ђука. Или, кад би се написало „Био сам у варагии", а да је реч о једном солу у сврлишком срозу које се тако зове, свако би и нехотиде пре номислио на значење „град" (игћз), а но на име села. Али кад напишемо „Био сам у Вароши 1 , онда се зна да јо то име једног места, геар. села. Или кад би се написало „лепа ружа ", не зна се на нрви поглед да ли јс то крштено име или имо биљке (гоза); а кад се напише „лопа Ружа ", онда се зна да је прва реч особна именнца. Исто тако не би се разликовало: змај (играчка и животиња) и Змај (песник), зора (аигога) и Зора (крштено име), дивна (пта) и Дивна (потеп Јепппае), Куирија (ропз) и Ћуарија (име вароши), извор (1'опз) п Извор (име села), грнчар (= лончар) и Грнчар (име виса 2 сата од Ењажевца), рудник (место гдс се копа руда) и Рудник (име планине), вчна (р1иг. од вино) и Ђина (име села), гоч (= бубањ) и Гоч (нме планине), драга (сага) и Драга (име жен. лица) и т. д. Неоснорно јо, дакле, да у овим и многобројним другим примернма морамо употребити неки знак да разликујемо особно од заједничког значења једне исте речи, н тај знак за особно име јесте арво слово велико. Ово је разликовање у српском правопису врло давно изведено (но г. Јов. пре 18. века). Употреба великог почетног слова у оеобним речима од једнога слога данас је укорењона као јака књижевна традиција, као нешто што нам неоиходно треба, без обзира на то што је то узето из туђииштине, и у томе се данас (сем неколико усамљених случајепа) сви писци слажу (и г. Јовановић). Шта управо значи прво слово велико ? По г. Јовановићу почетно велико слово у једној речи значи да треба да се „ скренс аажња " на целу реч, т. ј. да се та реч нагласи, да се сама реч истакне пред очи, без обзира на то шта она значи. Међутим, за „скретање иажње" (гебр. исгицање, наглашавање речи) мн имамо нарочити знак, а то је иодвлачоње те речи нли курзив. Кад хоћемо н. пр. да „скренемо пажњу" на реч „вук", да је целу истакномо, да је нагласимо, — употребљавамо курзив. Н. пр. „То је вук. II тн тоиезнаш!" Сам г. Јовановић унотребљава курзив кад хоће да „обрати нажњу" на извесне речи; н. пр.: „И ви се, децо, можете држати тога правила, и онај који тако пише неће погрешити, ако се само држи доследно тога аравила"; „... навешћу овде само један цитат из једнога чланка из једнога књижевнога листа"; „Еад ову појаву овако тумачи јодан стручни лингвист, шта ли је оетало за лиеце којима српска лингвистика није струка, или који сраске граматике нису ни омирисали? и („обраћа пажњу" на наше речи) и т. д. Кад би писање великог почетног слова значило „скретање пажње" на нешто, т. ј.