Просветни гласник

336

ПРОСВЕТНИ ГЛАС1ШК

научннх средстава, Напредак у развитку наставних средстава могао бн се на изложби стручних школских маТеријадија и нред ширу иублику изнети. Само пак побољшање у упражгвавању наставног позива, што је плод практичпог и теоријског рада наставни-чког света и брнге н заузимања школских власти, осгаје неопажено, што најјасније потврђује и та чињеница, што се у јавним дискусијама често осуђују н такве махие и недостади, који су већ отклоњени и нема их више, па то често чине и стручни људи, који, дуже времена забављени политичким послом и нехотице занемарују свој позив па због тога и постављају и такве тврдње и замерке, које су истина основане на њиховим нокадатпњим опсервацијама и некада су и биле умесне, али данас им више нема места, јер чињенице стварно показују, да је оно, што ти сгручњаци желе да исправе, већ исправљено. А да и пријатељи гимназије пису тог мишљења, да њен опстанак и напредак зависи од ненроменљивости стања, у коме се она данас налазн, напротив, да је н гимназија, као и сваки други здрав организам способна за напредовање, најбоље доказују не само разлагања стручних људи и друштава него и рад удружења иријатеља хуманистичке глмназије у Бечу, које је и у своме покличу и у својим статутима, па најзад и на својој скупштини приликом оснивања, јасно обележило сврху свога рада „успешно и органско унанређење гнмназије", прн ком треба „само њен основни карактер сачувати." Сам нредседник удружења ставио је себи у задатак да „у свези са одличним члановима стручњацима нађе путеве и да упражњавање клаеичних језика још већма оживи" да ступи корак ближе ка решавању питања о равноправности средњих школа и о увођењу насгаве у једном модерном, културном језику. Но, против чега се сваки нријатељ гимназије мора најодлучније изразити, то је, да се она тобож по сред реализма наших дана антиквовала и да настава у грчком језику не сачињава битну основу хуманистичке гимназије. Ко је пак гимназији створио највише непријатеља? То су њене повластице, које су у њу довеле читаву масу неунотребљивих ученикп да се било на крају било у току гимназијских студија користе привилегијама, што но их даје гимназија својим питомцима. Велику штету трпи гимназија и због тога, што се и по закону а такођер и у практичном животу тражи, да по неки мора свршити ниже разреде гимназије и у оним случајевима, где би и грађанска школа задовољавала потребе. И ако се то тако и даље продужи онда је неизбежна носледица, да се жељно очекивано преустројство грађанских школа мора што пре остварити. Изриком напомињемо овде, да гавремени, осамљени разреди грађанских швола, који треба да су ириправнички разреди за иоједине стручне школе, с којима би их требало у везу довести, ни из близа не могу створити јединство у грађанској школи у иогледу устројства.