Просветни гласник

378

11Р0СВЕТНЦ ГЛАСНИК

сељак уједини се са хрватским и удружеиим снагама,- на чеду са ,сељачким краљем", сељачка војска јуриши на тврђаве. Ииак сељачко оружје, којс се навикдо само да реже добродушну земљу и да. сече трпљиво дрво, беше немоћно спрам високих зидова замковских и гвоздених војничких оклопа. Сељаци, као стада оваца, бише у гоаилама натерани к реци и — да би се уштедио пдеменитим витезовима посао вешања — бише побацани право у воду. Само „краља" Губеца жељно призора пдемсгво удостоји процеса у облику ужасне шале: у Загребу, на тргу пред саборном црквом св. Марка метпуше га на усијан гвоздени престо а истом таком круном крунисаше За народ настаде тешко време, али његови снажни протести и горке тужбе ишчезаваху над знојем орошеним му пољима. Само два очајна јаука иронакоше у књижевност: сусрећемо их у једној немачкој песми (штампаној 1516 год.) и они престављају прве штампане сдовеначке речи. Ти страшни удари рашчисгише пут РеФормацији. Запдашен. покривен са хиљадама рана народ, коме је крв истицада. дежећи већ на самртној постељи, очекиваше дека само од сасвим новог откровења. Народ који је остављао своју земљу само због побонших хаџилука, ко.ји је украшавао сваки брежуљак црквом и свако раскршће капелом, могао се надати да ће добиги номоћи само у области релнгије. Ипак су се проповедннци реФормацијо обраћали не нростим људима, већ пре свега племству, свештенству и грађанству. Ну и овде је земљшпте било дивно припремљено за њихово ееме: њихове ватрене речи нашле су отворене и с,рце и уши. А отворио их је хуманизам. Још не много пре тога казао је велики аустриски хуманист Енеј Силвије, да Је Аустрија врло неповољна земља за хуманизам, и у својим „свескама" чезнуо је за Игалијом, обетованом земљом хуманиста. Ну пре него што му је пошло за руком да испуни своју ватрену жељу, урадио је у свом „изгнанству" толико много и толико важног, да је, напослетку, његов улазак у Италију био у исто време улазак у Ватикан. Он откри Аустрији идеале хуманизма, који је нашао у Цару Максимилијану заштитника, и који се брзо прилагодио земљишту. Оживе и рашири се интересовање за наукама и уметностима, људи се дрзнуше да прекораче границе црквено схоластике и да се врате Грцима и Гимљанима. Поникоше школе (у Љубљани 1565 г.), знање је требало да постане општим и да да људима оно што им је диктовала вера у писану реч. Иразноверице изгубише своју важност. Максимилијан I, тај „последњи витез", трудио се чак да уведе „општи језик", — разуме се, пре свега, немачки, на коме је и сам чинио песничке покушаје. У осталом, као прави хуманист, знао је и друге језике: говорио је чешки, а за свога учитоља словеначког језика узе рођеног Словенца Берлогара, који за њега написа словеначку граматику и речник. У његову хуманистичку пратњу спадао је и „АгсћЈтчвГсив" Ђорђе Слаткоња из Љубљане, кога