Просветни гласник

НАГКА II НАСТАВА

41

Четири шкоде које су, иочев од Талеса, тражиде истину ван редигијозних нроповеди и једиио умним напорима, само су створиле хипотезе на закључцима а рггогг. СоФИзам је био реакци.ја која је морададанаиђе против вдадајућег догматизма, као што је философски скентицизам насдедио доктриналне аФирмације Шатонове и Аристотедове. И те осцидације духа сасвим су нриродне. Јоици су покушалади да објасне створење света материјом, едеоти мишљу, Питагорци бројевима, Лесигг и Демокрит атомима. У пркос тако снажних концепција иикакав пробдем нијо. био решен, и системи су се крхадиједан о други, а светдост се,ни]е јављада. Наиуту Фидософа стајаде судакде рушевиие, а њих ће на томе нуту увек бити, јер међ' питањима којима се они баве, има их доста која нредазе моћ наше интедигенцнје, као год што има напора ко.ји су ван наше мускударне моћи. Духу људгком на част сдужи то, што се труди.да нродре до иринципа ствари, а несрећа је његова што дотде не може никад да дође, и кад види да је нобеђен на том освајачком путу за истином, он утоне у тако смеде негацнје као што су биде дрскости метаФизике. 11а тако је бидо н у Грчкој у доба којим се бавимо. СоФиетика коју је Аристотед деФинисао ,привидиа, ади не и стварна мудрост" то је настунање критичнога духа. Као и свака нова сида, соФистика нити је умеда да одмери нити да иаметно расподаже својом снагом. С једном методом, и ндодном а у исто време и онасном, нрема ономе ко .је унотребљује, с дијадектиком, којом су се сдужиди Едеати, соФистика је све анадисада, и све је рушила, а иије ништа дизада. Да шта диже није ни могда, јер је бида и остада негацијом, оружјем ко.јим се може да руши, ади којим се не може увек и подизати. Кад ,]е Протагора, од кога имамо дених речи и о истини и о врдннама, говорио „да је човек мера ствари," то .је значидо: да је свака мисао истинита за онога који је мисдио, ади само у тренутку кад се ствара у његово .Ј наметн. Према чему о једном истом нредмету, самоуразним моментима и афирмадија инегација имајуисту вредност, из чста издазн да нико нема нрава да поставља онште закоие. Признавао је, да има мшцљења која су, ако не тачнија и бдижа истини, а оно боља но што су друга, и надазио је, да је носао мудрих да такв им мишљењима замењују она гора. Тразимак из Кадцедоније ишао јејош даље : он .је надазио да се ираведно онредељује корисним, и да јачи има увек нраво, ношто су закони, стваранн и народом и краљевима с обзиром на њихове дичне користи. У Пдатоновом Горжијасу Подос из Агригента тврдио је, да .је дични интерес мера сваког добра, и хвадио је срећу краљева персијских и македонских који су се уснеди на преетоде сво .Је здочином и издајом. Они дакде што су нрогнади становнике са Мидоса нису имади потребе да се много муче да докажу