Просветни гласник

48

ДРОСВЕТНИ ГДАСНИК

и обојица су пмали цраво. Јер наука о познаваау самнх нас открива нам дарове гато их је човечанство добило с обавезом да се елужн њнма: интелигенцнју да разднкује добро од з.1а, сдободу, да уме да нађе пут који ка њој води. Занесен ведичином таквог једног задатка, Сократ нанусти чисто спекудативне доктрине о нронадажењу нраузрока. норекда закона света. нрироде, едемената п т. д. и сав се предаде размиш.Ђању о нашим дужностнма. Тврдио је да нам је природа ставнда на домашај сазнање о цравнм потребама, и да нам само треба душу нашу отворити па да читамо вечне законе о добром. нстиннтом, па чак и депом, законе, које је он, посде СоФокда, називао неписменим законнма. н којима су неизбсжна санкција биде натње и невоље, што су нратиде сваког оног који би се о њих огрешио. Пошго је тако, на супрот својих нретходника, од човека створио центар свију медитацнја, он је тим створио праву фидософнју, фидософију која је имада да изнесе на видедо бдаго, што га у себи крије савест људска. Тако је он издигао над забдудама, грешкама н неправдама свога времена и меета. природни закон, једину људску буктињу која може да осветди пут којим се друштва крећу. Монтењ је посде Цицерона врдо добро рекао: ,Сок]»ат .је скинуо с неба људску мудрост где је она само губида време, и дао ју је човеку. где унраво она и има највише посда". Откривајући тако нравду, која је стајада много више над сиецијадним законима сваке државе, Сократ је тиме указао друштвима идеад којем требају да теже, ади ипак није нн најмање био нротиван утврђеноме реду. Иородицу је огдашавао светињом. н надазио за мајку и сунругу речи које су подсећаде на жене из светога ннема. Док суињегови најбодш и наједавнијн ученици осуђивади ручни рад, дотде је он имао храбрости да каже гоеподарима робова: ,IIа зар сдободан човек нема нпшта друго да ради до да једе и да снава?" Сократа су нредстављади као дубоког метаФизичара, ади га творац ФНДосоФије здравога разума није могао затворити ни у какав систем. Називади су га и ведиким патриотом, и тврде, као да је цодудио да нзмени обичаје Атињанима, иди бар Пдатон није далеко од таквог тврћења. Ми пак верујемо да Сократ није имао такве нарочите подитичке тежње, и да му је амбиција бида много виша. ИндиФереитан нрема свим слољним стварима, како још ни једном ни један Грк ннје бно, тако, да је својевољно свега један пут иди два нут изишао ван Атине, бавио се он искључиво унутрашњошћу човековом, и дане је проводио проучавајући самога себе и друге људе. Свој живот употребио је на то: да врдини и истини приведе коју душу људску. Наоружан сидним оружјем: бистром интедигенцијом. којом је откриваО заблуде, и сунтидном и јаком дијадектиком којом је сиутавао противника, ставио је себи за дужноет да свуда и на сваком месту прогбни даж. И чи-