Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

49

тавих четрдесет година испуњавао је он ту дужност своју с вером једнога апостола и са задовољетвом једног уметника, и уживао је у победама, које је добивао над уображеношћу и гдупошћу. Није ди зар једнога дана успео да увери Теодоту, лепу Хетеиру, да има начина да своју проФесију учнни много дукративнијом ? Његово поучавање људи без раздике, није било нн тебриеко, ни снремно. Вршио гаје с дана на дан, где год је имао сузбијати какву забдуду. Стално на улици, н то не због каквих државних послова, ношто сеону њихнијемешао досамо онда кад га је закон на то терао — вребао је сваку дажну доктрину да је задржи, да .је разгодити, и нокаже њену ираву садржину — ништавност. Ишао јетамо и амо, често растројен и утонуо удубока размишљања, тако, даму се дешавадода јеостајао ио читавих двадесет и четири сата на једном истом месту. Задржавао је нродазнике и разговарао с њима, иди је удазио у дућане разних занатдија, и разговарао еа сваким од њих о ономе што је' свакога појединце нарочито интересовадо. Подазећи од какве иознате и признате истине, ишао им је на руку те су сами иовдачиди ненредвиђсне носдедице, и то тако, као да он ни најмање није утицао на то. Његока метода, нод именом соцратове ироније, беше се јако нрочуда. Њоме еу се учиди људи да мисде, и да се уверавају о томе, да је оно што мисде тачно. И због тога је Сократ, мисдећи на занат своје мајке, самога еебе назвао породиљом духа. Наводио је нроетије људе да, као сами од еебе, стварају више замисди, о свом поеду, подитичара о државним поедовима, соФисту о нитањима која претреса. А све му разговоре, зачињавада је но мадо иронија. Сам је себе представљао као човека који истражује истину. Испочетка ее претварао као да јако верује у знање евога иротивника, и вао да је рад да се од њега поучи. А посде тога, мадо по мадо, иа су ее удоге мењаде, све док нротивника Није начинио емешним, иди га није сасвим ућуткао. Интересантно је само то, да су га и тужиоци, и народ и виђени Атињани сматради за еоФисту. Он им је истина умногомо био сдичан извесним странама дискусије, ади нпак за то, од њега соФисте нису имаде већег непријатеља. Уживао је да их доведе у забуну пред мјјогим едушаоцима, а скоро никад није игаао сам. Тек што се негде појавио а оно се етвори гомида око њега. Извесна га је руља увек нратида, нонајвише младићи, који су ее одушевљавади његовом даком и заједљивом речи. и ти су унраво сачињавади његову шкоду. Па онда између њега и соФиста бида је и та раздика, што је од својих ученика тражио само нријатељство а не и новац. Као своје историчаре Сократ је имао два евоја ученика Пдатона и ЕееноФона. једнога који је био генијадни фпдозоф, и који је много додавао, прецизирао и тумачио, и другога човека обичне памети. воји нам је нредставио интимнога Сократа, и који није довољно схватио просветни глаоник, i. кл., 1. св., 1907. 4