Просветни гласник

ДРООВИТНИ ГЛАСНИК

значај његове удоге, па жедеки да се сгави у одбрану његоие успомене против оитужаба ,1,а је био атсиста, иредставио нам је Сократа много побжннјим но што .је у ствари био. Њогове су усмомеџе унраво нека врс-та сократског евангедија. >' њима видимо мудраца у његовом свакодневном опхођењу, у његлвом посду мисионара здравога разума, поучавајући свакога о деиоме, доброме и праведноме, одвраћајући мдадиће од јавних иосдова којима су они тожиди с дудом амбицијом, и уиућујући на против сиособнс људе на те носдове, који су оист, сумњајући у сцоје епособности, бегади од тих посдова. Сам пак кикад се није хтео у те носдове упуштати. Свуда је радио на сдози: мирио нријатеље и завађену браћу, и стадно је упућивао свога сина на иошговање нремасвојој матери, чувеној Ксантиии. поредкојесе стадно уцио етриљењу. Тај активни део живота Сократова није ништа мањи за дивљење, од онога другог, еиекудативног. За познавање те стране живота Сократова треба се обратити Пдатону, јер КсеноФОН говори само о ирактичним страиама доктрнне учитељеве. II пре Сократа избијада је но која варница здравога разума, и дух истине који почива у нама, више нута је пробијао тадог егоизма, ко.јим је покривен. Ади Сократ је био први који је од морада створио науку, из којс ћс човек себи извести нравида о вдадању, која се обично мењају према времену и према местима. Тражио је стену на којој ће то.ј иауци темељ ударити, и нашавши је у савести, и у осећају достојаиства људског, он .је на њој конструисао наше морадне обавезе. По њему нраведан је био онај, који је разумео обавезе које нам ставља живот у друштву с другим људима, а мудри био је онај који је зиао да избегне здо и да чини добро, нрема чему, све су врдине биде у зависности од нозиавања ствари, н мудрост је бида нека врста примењене науке, дакде врдина, својствена само интедектуадној аристокрацији. На двадесет векова пре Декарта, Сократ је изнео картезијанске принципе: да нема срамотнијег незнања но што је држати за истинито оно што се не зна, и да нема већега бдага од задовољства осдободити се какве забдуде. Те су речи увек истините, и то је оно, гпто .је права демократија добро разумеда, кад је од обавезне шкодске наставе створила један од гдавних усдова свога онстанка. Сад, да ди због тога што је морао чинити концеси.је сдабостима свога времена, иди да би придобио што више ученика. иди баш несиособност да се уздигне ирема каквом већем идеаду, — тек Сократ је често као циљ науке огдашавао корисно. И ако је говорио: „човек не сме никад да чини неправду чак ни према онима који су нама чиниди неправде, нити сме враћати зло за здо," и још тодико других пдеменитих речи, — његов морад није дадеко од шггереса, који, истина, не искључује пожртвовањс. Узносећи врдо високо осећање достојанетва душе, и не дозввљавајући да честит човек може трпети мрље на