Просветни гласник

52

иРОСВЕТНН ГЛАОНИК

који је смртном казном кажн.авао онога којн је уводио страна божа}[ства; ади свата страна божанства бида су тако скромна из ночетка и тако бида повучена, да их је званичан свет шш нрезирао, или није ни знао за њих. Па онда, што је главно, да би тај закон био примењен, требало је да који грађанин узме на себе, често пута опасну, улогу тужиоца. Међутим под ударима толиких јавних несрећа и нетрнељивост се беше пробудила. Свештеничке породице јсдино из насдеђеног пијетета, а друго да не би изгубиле поверење које су уживале због својих религијозних Функција, да би осветиле своје богове, договоре се с конзервативном странком, коју су те силне новине илашиле, и израде те се иронише смртна казна за сваког оног, за ког се докаже да исмева веру, с тим, да му се у исто време и имање конФискује. Ире рата само су Анаксагор и Дијоген Аподониски бнли осуђени, а носле куге, осуде су учесталс. У Самотракији Дијагорас из Мелоса успео је да утекне испред гнева Кабира; у Атини био је осуђен што је разгласио тајне великих богиња, и држава је давада тадаиат сваком оном ко би га убио, а два ономе ко би га га жива довео. Један пријатељ Перикдесов, Протагорас, био је осуђен због атеи.зма, и једва је успео да утекне, ади се доцније усдед брододома удавио. Све му књиге биде су снаљене на јавном месту. Његов ученик Продикус из Цеоса у својој дивној адегорији Херкул на раскрсници извор среће стављао је у врдини а не у задовољствима, ади но њему богови су биди дедо људи, који су од иојединих иредмета који су им удивади страх иди захвадност направили богове. Атина га је осудида да ноније отров. Ту нетрнељивост Сократ је нанадао свом снагом својом. По њему постојаде су две врсте знања, једна коју људи могу ирибавити, и друга, коју су богови резервисади, а та иодеда стадно ностоји, јер још ни једаи људски дух није нродро у [»егионе иецозиатога. Ади иосредством оракуда, иророка иди њиховнх нреДставника; сами богови чиниди су људима иоједина откровења. Па и сам Сократ, и ако, као Омеров Хектор није веровао у знаке.које су изводиди из нтичијег детења, веровао је у оракуле, само нод усдовом, да им <:е човек обраћа за ствари које су ван домашаја људске нитедигенције, као на иример о будућности, ко.ја је тајна богова. Ието тако веровао је у тајну предсказивања, коју богови дарују иојединим људима. својим љубимцима. Веровао је да се много добија тимнатприроднимсаонштењима! и те тајанствене импудузије његовога духа чиниле су му.ее као дело некога демона, који га је задржавао, кад је биона нутудаучини какво рђаво дедо. У томе демону, којем се Сократ тако пажљиво покоравао, наћи ћемо само несвесна откровења јако развијенога моралног осећања. Све ведике редигије обећавале су натприродне заштитиике. Персиски Феруери, добре геније Грчке, анђеди чувари Хришћанских на]»ода, све су њих створили осећаји пијетета и иојезије. П у Омировој