Просветни гласник

54

иросветни гласкик

А .1и иоред тога што се уздржавао од редигијозних полемика, Сократ је ишао за Анаксагором и превазишао га. И ипак Грчка. под хиљаду разнпх Форама само је обожаиала природу. Фидософу из Кдазомена припада сдава да је почео да разликује интедигенцију од физичкога света, ади његов космос био је још само суптидизована материја. Сократ је унутио Философију нравдем у коме ће наћи мораднога бога, који је био Бог запада и цивилизације, највише биће, које се у људске ствари није мешадо као што је чинио еип Сатурнов, руковођен чисто земаљском страстима. „Догод је, рекао је једнога дана, дух ваш спојен с тедом, он унравља аиме ио својој вољи, исто тако треба веровати да и мудрост, која живи у свему што постоји, управља светом но својој вољи. Кад се ваш вид пружа на некодико стади, зашто да Бог видом евојим не може обухватити све! Кад се ваш дух може једновремено бавити и догађајима у Атини, и у Египту, и у Кидикији, зашто да дух божији не може једновремено мисдити о свему! Знајте да је ведичина божанства толика, да једним јединим погдедом види све, да све чује, да је свуда и на сваком месту, и да се једновремено брине о сваком дедићу света" И иоред те тако високе концепције не треба веровати да је Сократ имао нречишћен појам о једном једином, дичном Богу, нити о спиритуадности и бесмртности душе. Ведики дијадектичар није дошао до тако прецизног догматизма. И Лиологија и Федон који осветљавају његове идеје, показују нам исто тако и његова дутања. И тај ведики мудрац о смрти је зиао колико и ми. Тако на пример у Федону , норед аФирмација које изгдедају сасвим оддучне, има Фраза као што су и ове, које је изговорио на дан своје смрти: „Ја се надам да ћу се састати с честитим људима, ма да то несмем тврдити, ади да ћу се тамо наћи с боговима, пријатељима — људи у то верујем, ~ако има начина у томе иогледу о чему човек може сигуран да буде. — Ослобођени сдабости тела, надам се да ћемо говорити с људима сдободним као што смо и ми, и сами собом познаћемо есенцију ствари; истина се састоји у ономе може бити. — Да ди је душа наша бесмртна? Чини ми се да се то може тврдити, и даније на одмет веровати у то. С том надом требао би свако да се одушеви". Те Сократове носигурности односно будућег живота, биде су у очитој противречности с народним веровањем и те речи његове хармонираде су с његовом фидософијом интереса. Он се надао ади није доказивао та надања евоја: што је у ствари бидо мудро раздиковање између вере и памети. Ади гдедајући све те еумње дако је разумети, да је и ведики противник софиста, баш као и они сами, утирао нут ка скептицизму. И ако .је он, говорећи о највишој сиди, говорио час Бог, час богови, час божанство, и с убеђењам веровао и у ниже богове, и у геније. народни инстинкт није се варао: у таквом сисгему