Просветни гласник

наука и 11лстанд

није бидо места за вулгарну хеологију, за сдабости, борбе и пороке господара Одимпа, који су оправдавади и сдабости и пороке њихових обожавадада. Шта се могло о оваквим речима мислити: „Оно, што се обично подразумева под светошћу само је једна врста тргокине између човека и Бога, и у тој трговини Бог ништа не добија. Реци ми ЕтиФроне, шта ће. боговима наше жртво и наше молитве? Доброчинства њихова ирема нама несумњива су; сва наша добра долазе нам од њих. Ади шта ће њима оно што ми њима нудимо Р" Па онда „Зашто би богови обраћади већу пажњу нашим жртвама него нашој души." Еад не би тако бидо и највећи здочинац жртвама би им се могао умидостивити. Не, не, само су они ираведии који се и речима и дедом одужују и боговима и људима." А то је бидо управо порицање народнога култа. Према томе било је разлога да га оптуже због напада на иолитеизам, ади да ди је то био какав злочин? — по нама то свакако није био никакав здочин ади је био за његове савременике; јер не вероватн у шта сав свет верује, у очима нравоверних то је исто, што и немати никакве вере. Ади био је и други основ за оптужбу, којије судијама изгдедао страшан: и Сократ као и сви фидософи његовога добаније водео демократију. Његовим поукама приписивади су неморалност и злочине неких његових ученика, на нример Критијаса, најетрашнијег међ' тријесторицом тирана, који је тврдио, да су веру измисдиди законодавци ради одржавања реда но градовима, Шармида, једнога од његових кодега из страшнога комитета, Терамена опет једиога од тријесторице, Адкибијада, који је у два маха био издајица своје отаџбине. Пребацивали су му што је често говорио: „да је глупост да грашак решава избор шеФа репубдике, а међутим ни један нидот, нити један архитект не бирају се на тај начин." „Нису краљеви и шефови, говорио је, они што носе скиптар, и који су то бдагодарећи избору гомиле иди сиди, него они, који су способни да владају." Његова је и она реч, иди се бар тако каже, нуна ФилоеоФСкога духа, ади која је у граду, у којем је натриотизам био јако развијен, вређала; ,Ја нисам из Атине, ја сам из света." Својим ученицима говорио је, да је најважнија ствар за свакога морално дично усавршавање, а не брига о онштим интересима. У свом Горжијасу Пдатон наводи ове речи Сократове: „пристаништа, арсенади. утврђења све је то којешта." Не упуштати се тако у друштвену активноет, значидо је напустити идеје које су вековима сачињаваде живот државе. За Демостена пак .напустити своје место иа које су нас претци упутили, злочин је. који засдужује ирезирање". И ако је Сократ у два маха одрекао иосдушност тријесторици, биће да је ииак био ставден меЛ)' оних три хиљаде, а и то је био један од раздога у очима оних, који су оборили тиранију. Била им је иред очима ствар Хермеса, у којој је иотцењивање богова личидо на за-