Просветни гласник

РАДЊА главног просветног САВЕТА

173

реченичке, нотврдној, одречној, упитној и одречно-Ј-иитној. Овај начнн излагања удешен је по типу старих граматика, грчких и латинских, где се облици уче редом, са свим механички, што доноси као резултат механичко знан>е граматике, без живог осећања језика. Оем ове оиширности, ова граматика има доста излншних, рђаво објашњених, па, можда и случајно, и иогрешних ствари. Навешћемо овде три примера. На страни 9. у § 66, има оваква, нзлишна одредба: „Неке именице у Француском слажу се у роду са именицама у српском", а за тим опет: „друге пак именице не слажу се у роду са српским". За пример оној првој одредби наводи се на пример 1е Аеп1 —• зуб, и ако је у Француском именица <1еп1 женскога, а не мушкога рода. На стр. 10, §§ 69, 70, 71 итд. говори се опширно о врстама глагол- V ских облика, о нростим и сложеним облицима, о основи, наставцима итд. што је све излишно, па и штетно по наставу живог језика. Међу овим излишностима има н таквих ствари, које муте само учени-, цима опште граматичко знање, стечено дотле. На стр. 15 вели се-: „логички' ред речи у Француском језику је овај: „оиже, глагол, атрибут (ак&.га има), сотрЈетепГ ЛггесI, сотрЈетепГ ГпЛГгесГ", п место да то остане као принцип, то се мути чланком на стр. 17: „Именска иромепа (!) иоложтем именице у реченици", где се вели: „Ноложајем именице у речеиинд Ј &бијају се два облика који су по спољашњем гогледу потнуно једнаки, адп који имају различно значење",' па после наведених примера пзводи закључак „да сиже одговара нашем нрвом падежу, а сотр1етеп(; г1Јгес1 одговара нашем четвртом падежу", као да није тако и у нашем и осталим језицима. Па и ово развлачење нте писцт било довољно, него, мало даље, изводи и овај закључак: „да се положајем именице у реченнци добијају два облика, различна ио значењу, који одговарају нашем ирвом и четвртом падежу". У погледу недовољно објашњених ствари, навешћемо место о упитним реченицама. На стр. 10, § 77 вели се: „Кад је сиже именица, лична се заменица употребљава као други сиже, да би се означио упитни облик", а то је речепо без иједног нримера и управо тако да нутпуно збуни ученика. Међутим, код упитног облика, кад је подмет лична заменица, што је много простије п схватљивије за ученике, износи се потпуна коњугација, што је опет излишно. У ногледу нетачности навсшћемо ова два примера: 1. На страни 10. § 77, код помоћних глагола, вели се: „Помоћни глагол еГгс унотребљава се за образовање сложених времена неких ирелазних глагола итд." Ово није истина, јер се ниједан прелазан глагол не мења с глаголом 6(;ге. 2. На страни 13, § 95, код заменица еп и у вели се: „Еп се уиотребљава место 1е, 1а, 1е итд. ..Т се употребљава место 1еиг, 1ш,..." Ово сасвим није ист, на. Пз свега се види, да Је ова граматика и нетачна и сувише опширна, а састављена по етарој методи граматика мртвих језика. Овакве књиге, кад су иначе сасвнм тачне, служе да се научи граматика, а не жив језик. Вежбанка .је намењена примени п разјашњењу грамагичких правила. У свако вежбање писац је унео: 1.) један низ Француских реченица, поређаннх без икакве логпчне везе; 2.) један састав у виду иостављених нитан.а и наговештених ученичких одговора, којп треба да се даду усмено и писмено;