Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ГРОСВЕТНОГ САВЕТА 387

новим стечајем, пошто се изради нов наставни план за Српску Историју у основној школи? 0 овом пнтању Просветни Савет могао би дискутовати. 25 априла 1907 год. Београд. Јов. Н. 'Гомић, редовни члан Главног Просветног Савета Савет је усвојио оваЈ реФерат г. Томића и оддучио: да треба расиисати нов стечај за израду уџбеника за Историју Српскога Народа у основним школама. XII Ирочитан је реФерат г. д-ра Миливоја Н. Јоваиовића, редовног чдана Савета, о књизи: в Увод у историју васиитних теорија", од Оскара Браунинга, коју је у рукопису поднео г. д-р Милан Шевић, проФесор и мо.1110 да се откупи и изда о државном трошку за потребу ученика учитељске шкоде и ученика фидозофског Факултета на Университету. РеФерат г. д-р Миливоја Н. Јовановића гласи: Г^авном Просветном Савету Част ми је иоднети ово своје мишљење о делу „Увод у историју васпитних теорија од Оскара Браунидга проФесора у Кембриџу," које ми је, у нреводу г. Д-р Милана Шевнћа, унућено на реФеровање, да ли се по молби нреводиочевој може препоручитп, да га држава откуни и о своме трошку оштампа за потребу ученика и ученида учитељских школа и универзитета. Што се тиче самога дела, ноуздано се може рећн, да у њему превлађују добре стране. Слабе нак стране не нроистичу толико из иогрешног схватања калико из једнострапости и индпвидуалног нреФеровања, које се тако често јавља у писада ове врсте списа. Као најбоља страна овога дела истиче се јака педагошка интуиција, коју писац уноси у разматрање васпитних теорија и практичиих резултата великих иедагога, што свакако долази отуда, што ово дело није производ само литерарних студија но и плод дугогодишњег нрактичног рада само^а писца. Исто је тако једна одлична црта овога дела и у томе, што нам оно не даје ни сувопарап и хладан преглед недагога и практичара независно од његових индивидуалних склоности, приватних и културних прилика, но је све то доведено у живу и нриродну везу. Сем тога.је дело гшсано кшло и разумљиво како и треба писати оваква дела, кад су намењена оннма, који треба да се загреју за мисли и дела велик х васнитача. Поред ових добрих страна номенућу укратко слабије стране, које се огледају већином у једностраности и ненотнуностн. Писац, као Енглез, не придаје довољно пажње оним Фактима и струјама у историји иедагогије г које нисуујачој мери утицале на развој ваенитиог посла у Енглеској, што се нарочито огледа у сразмерно скученој обради Базедовљевог, Хракеовог и Хербартовог значаја и рада. С нравом се може замерити нисцу још и то, што није истакао Пееталоција као оснивача Социјалне Педагогнје, и пгто