Просветни гласник

402

ИРОСВЕТНИ ГЛАСННК

У нас ово енергичио заступа наш ведики позитивистички филозоф и цедагог, г. проФ. М Миловановић и М. МилошевиК. Просјечна индпвидуа може се тек око три године послије рођења васпитати у духу школског образовања. У то доба број Келијичних елемената завршава се, и историја будуће организације у гдавним је потезима маркирана у своме првом уређењу. Испитивања показују, да се почињу развијати само извјесне фракције едемената, и ако се растење даде опазити свуда, а некоји едементи постижу посве своју величину (међу). ЕнкеФадон у том добу показује више него г / 3 од тежине, коју постиже у одрасло доба. Сада је крајње вријеме периоде, у којој расте мозак (што се додуше, може протегнути и до четрдесете године), и у ком шкодско васпитање може да изазове модиФикације у централном нервном систему. Но, ове модиФикације, као што су то доказали неурел.огисте н. пр. мој учитељ у Цириху: Монаков, и Донелдзон ит.д могу да се обављају и без знатног повећања у рагаћењу мозга, и ако се може показати ведики еФекат у његовој организацији, јер у много случајева нервни елементи бјеху у грануалном стању развоја и без продонгације. У другим сдучајевима онет нервни едементи показују ове продонгације, па постижу све стенене развоја изузевши иосдедњи ступањ, што је неопходан за образовање нотпуне Функцијонадне (динамнчке) свезе са обичним ћедијама, па се ради тога за сваку ћедију захтијева врдо слаба конштрукцијона промјена. Импудс за ову промјену у било ком диједу нервнога система новдачи за собом прво повећану циркудацију крви, стварајући на тај начин већу кодичину хране. и друго, директну акцију нервног импулза, што ставља ћелију у онакво хемијско стање, које најбоље знаде да употријеби храну из сусједних мјеста. Ове двије ствари образују срце васколиког рада. Васиитање .је на кривом путу ако мисли, да ће проузроковати било какву Фундаментадну промјену у нервној организацији. Моћ васпитања састоЈи се само у томе, штојеустању да вјеџбом донекде означи Формисану структуру, и да неорганизовани остатак мирних ћелија донекде побуди на активност. Добром растењу мозга не номаже кудтивација, кад је маден број ћедија скопчан са сдабим храњењем, и ако брижна култура може много да учини ондје, гдје се налазе јаки прирођени импудзи за развиће. С неуролошког гдедишта храњење је куд и камо слабије вредностн него ли природа. У том смислу капацитети, којима се дивимо у по.јединцима више су прирођене него ли стечене природе.