Просветни гласник

406

ПГОСВЕТНН Г.1АОНИК

Ннтензитет с којим се обавља био који облик експресије за вријеме периоде растења оставља за собом трагове. Нејављање тога у згодно вријеме обично се не да надокнадити. Тешком ћемо муком очекивати какву вриједност боје у особе, ко,]а увијек живи у мраку, па ма њезина природна надареност бида у овом нравцу колико му драго велика. С тога сваки недостатак раног искуства може да остави трага точке, која је перманетно неразвијена у центрадном нервном систему, — стање од врдо ведико важности, јер за сваку докалност у мозгу није само мјесто у коме се настањују реакције (ова је ријеч угготребљена у ужем смисду), већ узгред пролази оно вдаканца, на на тај начин стиче више удаљеније свезе, и његов недоетатак у развићу но свој придици да му редукује и асоцијативну важност. Доказано је да се мишљење може вршити у виду разаичитих чуда. У савезу с тим Фразер је испитивао извјесне Филозо<1>ске писце, па је пронашао, да партикуларни писци или школе волпју чулне слике једне врсте у своме шпекулативном мишљењу, и нарочито истиче, да већина неприлика зависи од чињенице, да на прилику тактилне II визујелне слике ни на који начин нису у стању да се манипулишу на један те исти начин, па ради тога односи што се опажају у духу једног начина не могу се појмити у духу другог начина. Употријебом једне врсте душевних слика (иредстава) настајс прецизност, но, та је прецизност стечена под условом ограничења. По срећи закон диФузије о додажењу импулза ради против претјерано ведике специјадизације у овом нравцу. Али, у врло деФективном бићу ова се специјадизација мора што више избјегавати, јер се она у оних, чији су дарови очито неупотребљиви у доминовању једног чуда при контродисању реакција центрадног система, може попети до степена деФормитета. Блиједа и иривидна би исгина била кад би се држадо, да су особе врло раздичите у Анатомији својих неврних система, као и у својим живчаним активностима. И обратно: ако би се сматрадо да је Анатомија нервног система једнака у свих индивидуа, то васпитна пракса не би тако јако и често трчада одједне до друге најконтрадикторније претпоставке. (Свршиће се).

СВЕОТ ОАМООВЕОТИ ЖАЖ МОЈЕ „ЈА"

Ова особина душе постадаје главним предметом испитивања код ФидосоФа и психолога и о њој је етворена читава наука позната под именом: теорија сазнапа.