Просветни гласник

618

облика својих мисли у религиозно-моралном правду, у духу идеја савршенства и добрих же .Ба". (Истим духом, у ком су радили апостоли, мора се одушевити и друштвени живот, нре свега у облаети културе и оиште среКе.) VIII. раз. Завршно ионављање катехазиса. 1'атови за ослобођење, Француска револуцаја, америчка војна за независност и оснивање новс нсмачке историје. Ученик се мора научити, да ради „за цнљеве истакнутога социјално-иолитичкога преображаја велике заједнице, којој он нрипада у нстом ролигиозно-моралном духу." (Сваки народ мора измснити све споје социјално-иолитичке односе по примеру угледне заједнице). Не треба ни говорити, да је уређењс свих тих ступњова савршсно произво .Ђно. Сва објашњења, наведена у онравдање предложеног групнсања, одликују се отвореном измишљеношћу. Сва та „мора се научити" нриродно изазивају иигање „почему ?" А ако се не науче различне измишљсно аксиоме, шта онда ? Онда, разуме се, треба натерати, да се научи задатак и утврђени нанамет одговор ваља сматрати као „слободно уверење". Све је то, наравно, игра, недостојна озбиљних људи а тој се игри жртвује правилно развићс ученика, жртвуЈу сви и]>едмети, осим оних, који су изабрани за концентричне цснтре. Па и ти нредмети, као што се јасно види из саме мотивације избора њнхова, проводе се по потиуно вештачком начину. Соиствене измишљотине Цилера имају стога веома сумњиву вредност. За школе, које се унрављају по његовим идејама, може сс реКи, да су иошле кривим путсм. Заједно с тим Цилер је прихватио и ногрешке хербартовске сизтеме. Он је нодлегао истом интелектуализму, као и Хербарт, — истој всри у могућност преображаја целокупнога човека, у могућност успеха да човек иде и развија се ио одређеним сгазама само јединим утицајем на њсгову умну сФеру. У пуној снази очувао је Цилер и индивидуалнзам хербартовске системе: васпитање је но Цилеру, ирилагођав:1ње средствима и нутевима, који воде извесном циљу, по извесном плану утицање на човска, при том ноименце на оделитога човека, иочињући још од његова најранијег детињства. Мало у страни од Хербарта, ну ипак под његовим утицајем, стоји Јп-неке (17&?—1854), који је нсто тако подизао своју педагогику на. етици и исихологији. Научни радови Бенекса изазвали се, у своје време гоњења проппу њега. Његово „6гипс11е§ип§ ешег Рћузгк с1ег 8Шеп1ећге" („Оснивање Физике науке о моралу") издано 1822. г. за време његове ириватне доцентуре на берлинском универзитету, дало је новода, да буде окривљеп због својих мисли, које вређају државу, цркву и школу, како је мало нре тога било подозриво у свему томе и учење Фихтеа.