Просветни гласник

НЛУКЛ Н ПЛОТАВА

669

Да бисмо могли поуздано доћи до познавања едементарне појаве, свакако је најбоље срество експерименат. Уз ексиериментаторску вештину и опробаност морамо расправити и размрсити онај замршени чвор, који је природа пружила нашем испитииању и посматрању и тек у тако рашчлањеном и пречишћеном стању марљиво и методски проучавати њене поједине едементе или делове; тако бисмо ннр. поларизатором раставили белу природну светлост помоћу иризме у једнобојне зраке светлосги и у иоларишуће зраке светлости. Али, назло, то не само што није свакад могуће извршити него није ни свакад довољно, — потребно је понекад, да ум претиче искуство. У овој прилици послужићемо се једним нримером, за који вели Ротсаге, да му згодно долази на овоме месту. Кад бисмо хтели да рашчланимо белу светлост, могли би уз то да изолујемо неки мали део спектра, али ма како да би он био мален, ипак би сачувао или одржао неку одређену ширину. Тако исто дају нам ириродни, тако названи једнобојни, зраци светлости неку врло узану дини .Ју, која се ипак не може сматрати као бескрајно узана. Могди бисмо зар претпоставити, да се поиут прекорачења извесне међе, може најзад доћи дотле, да нознамо особину некога, строго узетог, једнобојног зрака светлости; ако бисмо особине тога природног зрака светлости испитивади експерименталним путем и у тој прилици увек оперисади са што ужим динијама спектра. Ади ни то не би било тачно. Претиоставимо, да два зрака свотлости потичу из .једног истог извора, да смо их унапред поларисали у две наспрамне правоугаоне равни, да смо их, потад, пренели на ове исте подаризационе равни и, напоследак, да је учињен покушај њихову интерФерисању. Кад би светлост била строго једнобојна, она би се свакоко интерферисала; ади са нашим приближно једнобојним зрацима светдости, није могуће ностићи никакво интерферисање, па ма како да Је узана линија. Да бисмо могли ово постићи, та линија морала би бити више мидиуна иуга тања, но што је доеад позната најужа линија те врсте. У овоме случају могао би нас преварити иредаз преко одрећене међе; ум би морао да се издеће пред експериментом, и он је, збиља, тО са усиехом учинио, јер је уз то био руковођен осећајем или маштом — за иростотом, једностручношћу. Познавање едементарне иојаве, вели 1'отеаре, допушта нам, да одређени пробдем изразимо једначином; да. нопут комбинапије отуда изведемо компликована Факта која су приступачна посматрању и вериФиковању. Тај поступак назван је интегрисањем , и њим се баве математичари .