Просветни гласник

6 72

ИРОСВЕТНИ ГЛАСИИК

довољити. Уз критичаре овога питања очевидно пристају сви аутори дечјих каига, стога иије ни нотребно завирити и у нредговоре н.ихових књижида. Затим: шта деца да читају ? Најпростији одговор: да читају ба.јке и приче, уонште такве ироизводе "који хране дечју машту и уједно уздижу дете изнад свакидашњице, носе га у неки, ако и магловит, привидан, али узвишено идеалан свет. Неки одричу значај маште, идеадисања, и одговарају друкчиЈе: деци треба давати књиге, али које би их у приступачном ади истинитом обдику унознаваде с реадним појавама природе и живота, онако какав је, неудепшан, у свој наготи. Сваки говори с уверењем, често се позива на Факта. Примери су већином овакви: мади А. занет разним „Робиизониадама" побегне од куће, хоће у свет; ади мади К, нагутао се књига које су га упознаваде с разним реадним појавама, па огрубио, постао резонер, еве у животу мерио на теразије итд. Понекад писци таквих ствари наводе речи каквог знатног књижевника само да што уверљивији утисак учине на свога читаоца; наводе цитате сдучајне, иди, опростите, кастриране. У већини таквих сдучајева страда Ве .Ђански, чије цитате би иначе требадо узимати врло смотрено, с обзиром на све што је написао. Читадац прочитавши такве написе потпуно је сдободан од њихова утицаја: ако критичар дечје дектире има своје мишљење, и зато износи нека само њему и ником другоме позната Факта, има га и читадац, тако исто основано на Фактима њему нознатим. Ако критичар веди да је мади А. занесен „Робинзониадама* утекао од куће, читадац,

затим биограФПЈе велпких н чувених људи, затин поуке из разних грана науке; а осим свега и њихови писци радо нишу за саму децу. У нас је чика Јова, с изузетком чика Стеве, готово усамљен нример. Јанко Веселиновић је имао намеру, што је остадо готово и непознато, да пише припонетке и бајке за децу; а то би извесно, бар што се тиче бајака, учинио и Илија Вукићевић, да је поживио. Милорад Митровић је осећао жељу да иева, а и певао је деци. Домановић је, опет, почињао с дечјом причом (у »Омладинској књижници« д-р Стевана Окановића, св. 1.), и стао. И сад, изгледа, ускоро нећемо добитн ништа. Ни у преводима немамо готово ништа. Али ^вде о нреводима и није реч. Но има иокушаја, ако и једностраних, са популарним издањима; само што она имају очит неуспех — не распростиру се. Али све су ово ствари о којима тек позвани могу говорити. Што се даље тиче ових овде преведених чланака. треба додати пишчеву изјаву да му је »главна намера, поред расправе нитања о дечјо.ј лектири. ова: 1. Покренути иитање о даровитој деци, чнје се васпнтање и образоиање и данас још ставља у најнепогодније околности; 2. Дати критици дечје. књижевности карактер обимнији, књижевнији него што је данас, када се своди готово искључиво на уски педагошки приказ; 3. Уопште педагошка питања изнети из уског сталешкога круга, из онога, који чини само мали број педагога по цроФесији, и учинити их питањима опште књижевности.«